уторак, 30. децембар 2014.

Meni za 2015 ( Pa da poručimo!:)

Skoro sam negde pročitala kako je tim naučnika na nekom američkom univerzitetu otkrio kako se vreme stvarno ubrzava, odnosno da je minut bar za nekoliko sekundi kraći...

Oook. Nikad nisam bila fan naučne fantastike, ali moram da konstatujem kako se upravo tako osećam. Kao da je prošlo šest meseci, a ne cela godina.  

Ili bar osam meseci, jer imam takav utisak da sam krajem avgusta pritisnula skip i našla se u decembru. Što nije čudno, s obzirom da taj period (sep-okt-nov-dec) ne podnosim, i najradije bih ga kao najveći meteopata i fan morskih talasa i sunca prespavala, i to u medveđem stilu: u pećini, bez buđenja i izlaženja!

Pa kakva je bila?

2014?

Možda će da zvuči čudno ali ne znam kako da odgovorim. Ili ti nemam jasan, kratak odgovor. Bolja od prošle? Uff, pa sad... Lošija? Hm, pa neee...

Počela je sa velikim očekivanjima, kao i svaka druga jer ta pozitivna energija kada želimo sebi i dragim ljudima samo najbolje je u duhu svih praznika, a posebno Nove godine. To je prosto jače od nas. I ja sam ok sa tim, jer verujem u ono: misli pozitivno, privućićeš pozitivno. 

Ja sam sebi želela i zacrtala mnogo. Ali bez bilo kakvih planova, samo sam se trudila da držim pravac ka onome što želim, jer ako sam nešto do sada naučila, to je da je život upravo ono što se desi van svih planova, film koji režirate vi, ali i okolnosti i prilike koje se pojave. 

Eto vam jedne prave odluke za 2015: Nemam pravila, prepustiću se trenutku...

Ma pusti sad ti to filozofiranje. Kakva je bila godina?



Hm. Pa nije bio Murakami style. Ni Kecmanović. Ni Tokin (iako bi u njegovom filmu volela da igram, ali da se razumemo, u Ivanovom, a ne Jhonovom, iako se ja zaljubih u njegovog Hobita ove godine!), niti Begbede (jer, ko još tako živi sem Begbede i njegova mašta!?).

Bio je to moj style. By Ana Dodig.

A Ana je ove godine potvrdila ono što je otkrila prošle: da konačno zna šta je čini srećnom, zadovoljnom i nasmejanom. Da više apsolutno ne pristaje na kompromise. I da stvarno treba pustiti sve planove i prepustiti se trenutku... 


Jer, možda će da zvuči malo patetično, ali tridesete (ove godine napunila) iako nisu ništa čudno kao što veli Seve, su stvarno doba kada biste trebali da konačno znate šta želite od života (posla, ljubavi, partnera, prijatelja, odnosa, letovanja, hrane). A ja sam bogami do pre 2 godine imala opasan problem s tim: šta Ana želi?! I to je unosilo konstantno neki nemir u moju svakodnevnicu.

Zato sam se ove godine (kao i velikim delom prethodne) trudila maksimalno da radim ono što želim, odnosno da ono što ne želim, ne radim. Jer upravo tu leži sloboda. U mogućnosti da ne radite ono što ne želite. Naravno, još uvek živimo, ili bar ja živim u svetu (čitajte poslu) gde morate da i napravite neki kompromis, čekajući vaših 5 minuta, kada prosto morate nešto da prećutite i iskulirate znajući da ste uradili sve što je do vas i da su vam u nekim stvarima ipak ruke vezane.

Ali zato drugde, ne morate. A kada kažem drugde mislim na family, friends, love...

Ovo je takođe ( čekajte da kucnem negde u drvo) bila godina s najmanje turbulencija, nekih loših, depresivnih perioda (što je normalno, jer kod mene depresija je samo sinonim za „BEZ POSLA“) u kojoj ću najviše pamtiti uzbudljivo leto (ljubav je tu možda i bila kao u Begbede romanima: na momente komična, na momente ironična, a na momente romantična i senzualna) u kom je bilo puno sjajnih svirki i žurki,  dosta zanimljivih, nezaboravnih susreta kao i nekih čudnih ljubavnih priča! 



Zatim, po prolećnom putovanju u Švedsku koji me je koštao mora, ali vredelo je, otkrivanju joge i zaljubljivanju u sushi. Ali i istrebljivanju nekih kukolja, kao i po sjajnim koleginicama na poslu koje bih poželela svima! Po komičnim igranjima Pictionaryja, saznjanju da i Crnogorci i Rusi umeju da repuju, i upoznavanju carice nad caricama, Lune Lu:)   

Da li ste spremni da poručite sad?

Da. Mislim da jesam.

U 2015.  želim : slatka jutra sa njim i njegovim osmehom, prepodnevna kafenisanja puna smeha na Keju s mojim Zemunkama, da ćešće sa mojom najdražom ekipom igram Pictionary i lupetam kao Maksim po diviziji, da Srbija opet pobedi na Eurosongu pa da opet volontiram i đuskam na žurkama Makedonije i Ukrajine ( ali Verka Serduchka obavezno da dođe!), da krenem opet na jogu i na salsu, da nastavim da radim ono što volim,  da slušam dobru muziku i konačno posetim Sziget ili Sonar, da skoknem do druga u Baku, da se češće ljubim na kiši, da odem na minimum 3 žurke jednake jednoj ovogodišnjoj u Barutani, čitam dobre knjige, gledam sjajne filmove i smestim se bar na sedam dana ispod neke borove šume, tik pored talasa.




Smejte se, ljubite se, đuskajte, slušajte dobru muziku, putujte, plešite neki ples ili skačite u nekom klubu (jer nema bolje terapije od stresa), budite tolerantni i strpljivi, nikada nemojte da pristanete na kompromise koji idu protiv vaših načela, čuvajte i negujte svoja prijateljstva, prekidajte ona lažna, budite direktni u ljubavi jer od čekanja nema ničega... 

Happy 2015! :)



do prvog posta u novoj, xx

Нема коментара: