недеља, 19. март 2017.

Zašto ITALIJA treba da pobedi na EVROVIZIJI


Uvek sam bila fan Evrovizije. Još od malena bih se stacionirala na tepih ispred TV ekrana i bez treptaja gledala taj šareni, veseli show koji su i moji roditelji pratili i voleli. Tradicija je bila - prvo San Remo, pa  Evrovizija, uz obavezno porodično glasanje. 

Tada mi je kao detetu Evrovizija bila nešto nalik zabavnim, takmičerskim Igrama bez granica, samo sa muzikom.Umela sam prilično da se razbesnim ako moj favorit ne pobedi pa i da zaplačem. Tako je bar bilo u slučaju kada je pobedila Engleska s pesmom Love Shine a light grupe Katrina and the waves (1997) a ne moja favorizovana Italija i sjajan hit Fiumi di parole od grupe Jalisse.  

Kada je Marija pre 10 godina pobedila na Evroviziji sa pesmom Molitva, morala sam da budem deo showa koji je organizovan kod nas! Te dve nedelje u SC tokom kojih sam bila volonter info-pulta, su mi bile možda najdinamičnije i najuzbudljivije u životu jer takvu energiju i masu dobrih, pozitivnih ljudi nisam videla i upoznala nigde. Ni na jednom festivalu, koncertu, seminaru, bilo kom dešavanju. A tek žurke!! Najbolje koje sam pohodila! Sećam se ukrajinske žurke u holu Sava Centra sa Bebi Dol kojoj su se klanjali gosti iz Evrope pevajući sa njom Brazil, Španija, Kolumbija dok se ona kao neka vila (sa nekoliko promila u organizmu) njihala zajedno sa njima, dok je u daljini Verka Serduchka pevala svoj mega hit Dancing Lasha Tumbai pred oduševljenom masom koja je skakala na rime ove zarazne pesme.

Prijateljstva koja sam stekla tada, ostala su toliko čvrsta i jaka da sam Mariji večno zahvalna što je evrovizijski duh donela u Beograd, a meni omogućila da upoznam neke sjajne ljude, među kojima su i moja dva najbolja druga.

Danas Evroviziju, bez obzira na sve metamorfoze koje je prošla i proživela, pratim redovno jer i pored svog kiča, kontroverznog, diskutabilnog glasanja i sve aktuelnijeg pretvaranja u komercijalni pop-dance show, ona nije odstupila od prvobitne ideje - da cela Evropa ima jedno veče ( tačnije - tri večeri) gde će sve njene zemlje (bez deljenja na one koje su članice u EU i na one koje nisu) biti  u jednoj jedinoj službi koja se zove zabava, držeći kompletan evropski auditorijum prikovanim za tv. 

Pritom, šta god ljudi pričali i pisali (Grgo Zečiću, po prvi put se ne slažemo!) - na Evroviziji je uvek pobeđivala dobra pesma, a ona sama je oslikavala trenutni muzički ukus ne samo Evrope, već i celog sveta. Zato, sada na njoj dominiraju pesme koje kao da pevaju Katy Perry, Rihanna, SIA, Kelly Clarkson i dr. 

Evroviziji sam oprostila do sada sve - šokantan ulazak Australije, direktan prolaz pet stalnih
(Italija, Španija, Engleska, Francuska, Nemačka), komšijsko glasanje, pa i sad ovo poslednje glasanje koje je doprinelo da pobedi potpuni autsajder jer #pobednik nije bitan, bitna je zabava i promovisanje jedne ujedinjene Evrope gde niko Grčkoj ne gleda u džep, ili baca hejt prema Nemačkoj.

Jedino što ne mogu nekako da joj oprostim je odluka (od 2003. godine aktivna) da svi učesnici mogu da pevaju svoju pesmu na kom god jeziku žele! Sa tim nikad nisam mogla da se pomirim jer ok mi je ako neka zemlja pod uticajem dance-house muzike koja dominira na top listama pošalje pesmu u tom vajbu na Evroviziju, ali kad bivšu Yugoslaviju, Nemce, Grke, Bugare, Šveđane, San Marino i ceo bivši SSSR čujem kako pevaju na engleskom, to mi je poražavajuće. Ne toliko za Evroviziju, nego za te zemlje. 

Jer, neki identitet i različitost (parola ovogodišnje) mora da postoji.  Tako ove godine svi predstavnici zemalja bivše Jugoslavije pevaju na engleskom zaboravljajući činjenicu da je Marija one davne 2007. godine pobedila pevajući na maternjem jeziku.  

Zato (između ostalog) ove godine navijam iz sve snage za ITALIJU. 

Zemlju kojoj ne pada na pamet da peva na drugom jeziku nego na svom, i koja jedina nije poklekla pred electro i dance uticajem. Što ne treba da čudi, ako znamo da Italija i dalje svog predstavnika bira na najkvalitetnijem festivalu na svetu - San Remo. 


Italija je inače favorit, i to nakon što je njen predstavnik presimpatičan i pregotivan Francesco Gabbani oduševio nastupom na San Remu koji je koreografski ( praćen "gorila" igračem) ispratio veseli vajb pesme u kojoj se presimpatičan 32-godišnji Italijan poigrava sa poznatim citatima, zapadnjačkom kulturom. Sam tekst je čista parodija našem mentalitetu, koji se ne libi preuzeti tuđe pojmove i onda ih ”prozapadnjačiti”, a samim tim i banalizovati. 

Meni lično ovo je #prezabavna #presimpatična #prekul i najveselija pesma u istoriji Evrovizije, koja će nadam se trijumfovati 13. maja u Kijevu!

уторак, 07. март 2017.

Posle Festa (Osvrt na 45. izdanje)

Ne znam kako vi, ali ja imam poseban ritual kada osvane program dolazećeg Festa. Jedno veče odvojim da pročitam sinopsise svih filmova, dok uporedo držim otvorene sajtove IMDB i Rotten Tomatoes. 

Na kraju svedem nekih 10 najzanimljivijih među kojima u startu nema holivudskih, američkih blokbastera koje mogu već sada na odličnim dvd rip snimcima da odgledam. Fokus mi je isključivo na arapskim, azijskim i evropskim. 

A onda prema finansijama odaberem minimum 5,6 koje želim da gledam. Ove godine top 6 su bili Salesman, Elle, Dalida, Goran, Rekvijem za gospođu J i Čovek sa hiljadu lica.   

SALESMAN (Iran, 2016)
Režija: Asghar Farhadi
Uloge: Shahab Hosseini i Taraneh Alidoosti

Pre nekoliko godina prvi put sam se susrela sa Farhadijem. Tada sam gledala A Separation, film iz 2011. godine (dobitnik Oskara za najbolji strani film) koji je širom sveta proslavio ovog iranskog režisera kome je najnoviji film "Salesman" obezbedio novu nominaciju i priliku da opet trijumfuje na Oskarima. 
Kao i prethodni film, "Salesman" je film posebne, mogu slobodno da kažem pozorišne atmosfere, jer su kadrovi krupni i sporo se smenjuju i vrlo je mali broj likova koji je u središtu priče. Ali ova usporenost nije nikako ruska - ravna, filozofska, već više rumunska - vrlo napeta i prepuna porodičnih problema koji kroje dinamiku svojom realističnošću i potresnim elementima. Upravo po priči i atmosferi film me je najviše podsetio na rumunski "Matura" koji sam skoro gledala na FAF-u. 

Farhadijev film u fokusu priče ima mladi bračni par - Ranu i Emada, koji se zbog urušavanja zgrade seli iz svog stana u potkrovlje u kome je pre njih stanovala žena promiskuitetnog života. Jedan nasilan događaj poremetiće njihovu svakodnevnicu koja se mahom okreće oko priprema za premijeru predstave "Smrt trgovačkog putnika" po delu Artura Milera u kome oboje glume. 

"Salesman" je prevshodno je film o moralu i želji da se krivci izvedu na pravdu, bilo onu pravnu ili ljudsku, bez obzira na neke otežavajuće okolnosti i sredinu. Ovo je takođe vrlo inteligentno ostvarenje koje dokazuje da Farhadi jedan od najboljih režisera današnjice. Ne smem da zaboravim kako je u filmu sve ujednačeno - gluma, fotografija, muzika...       

9/10     

ELLE (Francuska, 2016)
Režija: Paul Verhoeven
Uloge: Isabelle Huppert


Isabelle Huppert spada definitivno u najbolje evropske glumice današnjice. U to nema sumnje! Njen glumački talenat je neosporiv i priznat toliko da je sam Claude Shabrol izjavio kako njegovi fimovi ne bi imali jednaku jačinu, niti toliko uspeha da u njima mahom nije glumila ova vanserijska glumica kojoj posebno leže uloge hladnokrvnih, sarkastičnih, empatičnih, inteligentnih i samostalnih žena. Isabelle je toliko uverljiva u svojim ulogama da je veliki broj ljudi poistovećuje sa likovima koje je igrala. 


Znajući to holandski režiser Paul Verhoeven nije mogao bolju glumicu da odabere za "Elle", nakon što su ga odbile Nicole Kidman, Kate Winslet i Sharon Stone, jer ulogom Michelle, žene koju brutalno napada i seksualno iskorišćava nepoznati napadač  u njenom domu, Huppert je zaradila prvu Oskar nominaciju, odigravši jednu od svoje top 3 uloge do sadam ako me pitate.

"Elle" je vrlo sličan iranskom "Salesman" filmu pošto u fokusu priče ima nasilan napad na ženu. Dok u iranskom muž pokušava da otkrije krivca i osramoti ga pred porodicom, ovde se sama žrtva uhvata u koštac sa napadačem. Paul uspeva uz pomoć maestralne Huppert koja izgleda fantastično btw, flešbekova na sam napad i aktuelnog života koji obuhvata ostarelu majku koja plaća žigola i tretmane botoksa, sina koji se vezuje za ženu koja ne nosi njegovo dete i oca koji je u zatvoru već preko 30 godina za višestruko ubistvo, da stvori napetu atmosferu  prepunu "gustine" i neočekivanih obrta. Odličan film! 

10/10  

DALIDA ( Francuska / Italija, 2016)
Režija: Lisa Azuelos
Uloge: Sveva Alviti i Riccardo Scarmacio

Kakva grozota od film! Ne, stvarno treba izaći posle pola sata, jer film ako je dobar, on je dobar od starta, kakav god kraj da ima! A greota, jer ako je neka žena u muzici imala zanimljiv i turbulentan života (sem Marije Kalas) to je onda Dalida, diva sa možda najlepšim glasom u istoriji muzike! 

Međutim, ovako bogat život slavne pevačice kao da je bio prevelik zalogaj za režiserku Lisu Azuelos koja bolje da je uzela neki određeni period iz Dalidinog života i nekog nagrađivanog scenaristu nego što je napravila ovaj fijasko od filma. Ili se ugledala na izuzetno dobru seriju Dalida iz 2005. godine u kojoj je divu glumila Sabrina Ferilli.

Rođena kao Yolanda Gigliotti, 1933. godine u Kairu, ova mlada i (prelepa) dama, inače bivša Mis Egipta je prva pevačica kojoj je uručena dijamantska ploča u istoriji, pored koje je dobila preko 50 zlatnih. Jedna od najuspešnijih i najomiljenijih francuskih pevačica koja je pevala i na italijanskom, španskom, engleskom i arapskom proslavila se hitom "Bambino". Ređajući hit za hitom, Dalida koju je krasila vitka figura, duga riđa kosa, prodoran pogled i zavodljive usne nije ipak uspela da svoj poslovni uspeh objedini sa privatnim u kojem su je zadesile brojne tragedije što je doprinelo da poznata pevačica sa nepunih 54 izvrši samoubistvo. 


Nažalost u filmu sem lepe muzike i glumice koja izgleda kao preslikana Dalida, ništa nije vredno pomena. Sama Dalida je prikazana kao beživotna lutka koja ide sa nastupa na nastup i kao kuguarka koja ide iz veze u vezu i to sa duplo mlađim muškarcima. Ti muško-ženski odnosi su urađeni površno i van istorijskih činjenica posebno vezanih za prvog muža Lusijana, a dijalozi loši, prazni i naivni. Kao da je neko naslagao fotke iz njene biografije i onda samo uradio slideshow bez krvi i mesa. Šteta, ovo je mogao da bude veliki film....

1/10  

GORAN (Hrvatska, 2016)
Režija: Nevio Marasović
Uloge: Franjo Dijak, Bojan Navojec, Nataša Janjić, Miloš Štrljić i Janko Popović Volarić

Hrvatski triler je krenuo mlako. Sporo sa kratkim, nemuštim dijalozima i zbunujućim stavovima glavnih likova da bi nakon 20 minuta dobio takvo ubrzanje i neočekivan razvoj događaja koji stvara osećaj ( i to kakav!) da možda gledate najzanimljiviji i najoriginalniji regionalni film do sada!! 

Radnja je smeštena u idilično mesto Delnice u Gorskom kotoru koje je zavejano snegom što dodatno doprinosi vrlo specifičnoj atmosferi filma koja je sve asocirala na fantastičnu seriju Fargo. Jer priroda izgleda toliko moćno, neukrotivo i poetično dok se prave drame dešavaju unutar ljudi

 

U samom fokusu priče je naslovni junak, taksista Goran (igra ga sjajni Franjo Dijak koji je za ovu ulogu dobio nagradu Cheval Noir za najbolje glumca na festivalu u Monteralu, pobedivši Mela Gibsona u kategroiji) i njegova prelepa i slepa supruga Lina (Nataša Janjić) kojoj u nenajavljenu posetu dolazi brat Niko (Janko Popović Volarić).  Zajednička porodična večera na kojoj eć Lina otkriti jednu radosnu vest pokrenuće užasne događaje koji će uništiti život sedmoro ljudi.


Šta je najbolje u ovom filmu? Činjenica da izgleda kao da nije hrvatski, već skandinavski. Za to je mahom krivac scenarista filma, talentovani norveški scenarista i književnik Gjermund Gisvold koji je uspeo zajedno sa Neviom, odličnom ekipom glumaca, retro muzikom iz šezedesetih i vrhunskom montažom i fotografijom da stvori nesvakidašnji film na ovim prostorima. Malo remek-delo!

10/10  

REKVIJEM ZA GOSPOĐU J. / (Srbija, 2016)
Režija: Bojan Vuletić
Uloge: Mirjana Karanović, Mira Banjac, Jelena Gavrilović, Žika Todorović 

Postajem alergična na srpsku kinematografiju jer ne mogu da verujem da mi i dalje obrađujemo teške socijalne teme. Zar nam devedesete nisu bile plodne i inspirativne?! Možemo li se malo okrenuti humoru, ljubavi, trileru?  Zašto svaki srpski film mora da bude priča o preživljavanju, o depresiji, o beznađu. Dovoljno nam je što su nam se u životu nastavile devedesete, zar ne možemo da dobijemo još jedno Lajanje na zvezde, Kad porastem biću kengur i slična ostvarenja?! 

Nemojte pogrešno da me shvatite. "Rekvijem za gospođu J" koji je osvojio "Beogradskog pobednika" na ovom Festu i bio i više nego zapažen na Berlinskom festivalu, nije loš film. Naprotiv, dobar je. Njegov glavni problem je što je cela priča već sto puta ekranizovana i generalno teška za gledanje. Malo smo se umorili ( valjda?) od filmova u kojima glavni junak ili junakinja ne vide rešenje iz utopije i odlučuju da se ubiju.

Mirjana Karanović glumi upravo takvu ženu koja je upala u depresiju nakon smrti supruga i gubitka posla. Ni dve ćerke ne mogu da je trgnu iz beznađa u koje je upala kao i da je udalje od ideje da se na godišnjicu suprugove smrti ubije hicem iz pištolja. Režiserski Bojan je snimio sasvim dobar film ( iako je nepotrebna scena plaže dok ona pokušava samoubistvo, jer odskače od estetike celog filmai Karanovićka je bila standardno dobra iako je podsetila na svoju najslavniju ulogu Petrije i njen život prepun muke i trpljenja.  Ali opet - već viđeno!

7 / 10 

EL HOMBRE DE LAS MIL CARAS ( Španija, 2016)
Režija: Alberto Rodriguez
Uloge: Jose Coronado, Eduard Fernandez, Migue Garcia Borda  

Čovek sa hiljadu lica je jedan od najuspešnijih španskih ostvarenja iz protekle godine koji je osvojio i Goya nagrade za Najboljeg novog glumca (Carlos Santos za ulogu Luisa Roldana)  i adaptirani scenario.   



Fantastičan film bazira se na istinitoj priči o prepredenom, intrigantnom i inteligentnom špijunu Franciscu Paesu zvanom Paco koji je prevario špansku državu i Interpol skrivajući u srcu Pariza najtraženijeg begunca Španije, Luisa Roldana - bivšeg diektora Španske civilne garde koji je 1993. godine bio optužen za proneveru više od milion i po pezeta ( sadašnjih 10 miliona evra). 

Punih godinu dana Paco je skrivao Luisa i kovao možda i najveću prevaru u istoriji Španije koju je Alberto Rodriguez sjajno preneo na filmsko platno uz pomoć uverljivih i briljatnih uloga glavnog tria - Josea, Eduarda i Carlosa. Sjajna muzika i kadrovi Madrida i Pariza samo su dodatak ovom odličnom filmu koji će vas držati prikovanim za fotelju puna 2 sata!

10/10      

Do novog Festa, gledajte dobre filmove i slušajte Dalidu! xoxo 

субота, 24. децембар 2016.

Modni fenomeni, filozofija umetnosti, radio stanica i astro pesnikinja ...

Kada sam započinjala blog, pre 7 godina ta platforma je bila relativno nova i prilično popularna.

Blog je bio utočište za neostvarene pisce, knjiške moljce koji su se odrekli dnevnika (teška srca) i prigrlili njegovu digitalnu verziju, ali i za sve one koji su želeli da sa drugima podele zanimljiv, lični sadržaj ispred kog će stajati www.

Da, bilo je i tada portala, ali oni su nekako bili isključivo informativni i daleko manje zanimljiviji od postojećih blogova. Jednom rečju, bili su neprimetni.

Od tada, internet  je prošao kroz sito i rešeto.

Pojava društvenih mreža (posebno Fejsa i Instagrama)  i ekspanzija portala kroz koje protiče neverovatna količina bespotrebnih informacija je blogsferu „saterala“ u ćoše, takoreći - underground.

Danas doći do dobrog bloga je misija, kao potraga za iglom u senu. Isto tako pokretanje bloga je svojevrsna hrabrost - jer zadržati pažnju na netu gde u sekundi „leti“ 85% ( tvrdim, ipak ja radim u tom haosu) nebitnih ili pak lažnih, izmišljenih informacija, a tek 15 % kvalitetnih, korisnih je priznaćete mukotrpan posao.

Zato su se upravo mnogi blogovi ugasili, smanjili broj objava ili se prosto transformisali u sajt, menjajući koncept i postajući neki hibrid bloga i sajta gde već sada stoje „klikabilni“ naslovi ( 7 ovog, 9 onog i sugestivne, pa i pomalo generalske naredbe sa „morate da pogledate, morate da posetite“) i reklame, kako za turističke agencije, tako i za modne kuće i kokosovo ulje.

Neki ipak (sreća naša!) poput Don Kihota ne odustaju i pokušavaju da pronađu svoje mesto pod suncem. 

Sledeći blogovi su mali, ali nose velike ideje, snažne poruke i kvalitet koji poslednjih nekoliko godina gubi bitku sa kvanititetom i glupošću.

Lete laste - Marija Mićanović  

Crvenokosa Marija iza bloga "Lete laste" je istoričarka umetnosti, na privremenom radu u digitalnim vodama jednog food portala u Srbiji. Uvek spremna za akciju, vedra i nasmejana Marija likom ali i autentičnim stilom neodoljivo podseća na legendarnu i jedinstvenu Josipu Lisac, kao i stilizovane filmske dive crno-belih holivudskih filmova. 

S druge strane, dok šparta Beogradom u štiklicama ( retko ćete je videti u patikama i jeansu iako joj stoje dobro) sve sa crvenom beretkom, ružem i kombinacijama prepunim boja ova "lasta" koja se pre godinu i po dana vratila u Beograd iz Lisabona, podseća i na neustrašive pripadnice Pokreta otpora dok s jednakom strašću priča o modi i slanini. 


Zašto bi trebalo da pratite njen blog: Jer koliko god to zvučalo nemogućim ( ipak smo odavno u eri blogova) Marijin blog "Lete laste" je prvi modni blog u Srbiji, a možda i celoj regiji. Marija ruši pogrešnu ( ali ustanovljenu) definiciju modnog blogera kojom se podrazumeva osoba koja svakodnevno postuje seriju slika na kojima pozira u dizajnerskim krpicama vrednim dve prosečne plate s povremenim objavama beauty preporuka. Nasuprot njima je Mićanović koja piše o najboljim modnim magazinima,  fami crvenog karmina i karo dezenu, značenju reči Pret-a-porter, prvim ikonama stila u jugoslovenskim filmovima, Beogradskoj nedelji mode, ali i izložbama koje će vas upoznati sa modom prohujalih vekova.

Poseban šarm (ali i kvalitet) njenom blogu daju pažljivo osmišljene umetničke fotografije na kojima se mahom nalazi ona (snena, stilizovana i fotogenična) , ili (Beo)grad koji toliko voli. Iza objektiva je njen suprug Aleksandar Mijailović.

Ivana u prolazu –Ivana Južbašić

Ova visprena i darovita brineta iz Zemuna može da vam istrči jedan krug na Adi za 46 minuta, naslika ikonu i malu seriju kroki crteža, napiše predlog za projekat pri Ujedinjenim nacijama, osmisli logo za kompaniju, završi kompletnu administraciju, proda najskuplji predmet u galeriji, ogranizuje festival i uradi savršen dizajn sajta (Ivana potpisuje dizajn bloga „Lete laste“).

U njenoj biografiji fali još samo stavka da je bila prodavac čokolade i kuvar pa da sličnost sa Ivanom Tokinom, bude potpuna. To nadomestuje njeno pisanje koje je vrlo blisko onom koje neguje najnormalniji čovek na svetu.  

 
Po profesiji menadžer kulture i umetnosti, Ivana je pokrenula blog „Ivana u prolazu“ pre manje od godinu dana iz želje da on bude mesto na kome će deliti misli o sferama za koje se obrazovala. Uz pažljivo odabrane slike i izabrane delove iz književnosti Ivana piše od norveškoj šumi, ali i ukusnim vanilicama, pa i Bob Dilanu otkrivši u trenutku kada nikome nije jasno zašto je baš on dobio Nobela, skrivenu i snažnu poruku koju ova nagrada nosi za sve tekstopisce i muzičare.    

Zašto bi trebalo da pratite njen blog: Dok je Marijin blog dragocena adresa za sve one koji vole (i žive) modu ali i fotografiju, Ivanin je čisto uživanje  za sve one koji tragaju za kvalitetnim pisanim tragom, mrvicom filozofije i umetnošću. 

Ono što je ipak po meni najlepše na njenom blogu je ta „skrivena“ misao ili pouka koju Ivana pokušava da razotkrije unutar različitih tema, koja uvek aktivira neki unutrašnji monolog kod svih čitalaca. Bar kod mene. 

Prešlicavanje –Nebojša Krivokuća 

Za razliku od Ivane i Marije koje su relativno nove u blogsferi, Nebojša je veteran, a slobodno mogu da kažem i zvezda unutar blog zajednice. 

Nebojša je svoj status jednog od najpopularnijih i najomiljenijih domaćih blogera izgradio zahvaljujući doktorskom poznavanju muzike, nonšalantnim stilom pisanja (ala Begbede) i aktivnim,  društveno angažovanim komentarima koji su se krili unutar tekstova koji su bili i jesu britka osuda političkog stanja u državi.

Nebojša je inače diplomirani dramaturg koji je plovio eterom skoro 10 godina, dok se nije "smirio" na mestu kreativca iz sveta oglašavanja. Trenutno radi kao kreativni direktor jedne od najuspšnijih agencija u regiji Communis.


Zašto bi trebalo da pratite njegov blog: Zato što Prešlicavanje nije samo blog, već i radio stanica. Dugogodišnje iskustvo radio voditelja i ljubav prema muzici "diktiraju" većinski sadržaj ovog genijalnca pa ćete kod Nebojše otkriti neke sjajne muzičare i pesme. 

Ja sam upravo kod njega prvi put čula za Bena Howarda, sjajnu Lauru Mvulu, odlične filmove Nedodirljivi i Kinez za poneti, čarobnu knjigu "Odakle sam bila, više nisam". Zatim, tu su njegovi lični, a prilično slikoviti ( za to je zaslužna mahom njegova lepša polovina, divna Aleks) putopisi koji će vam približiti Istru, ali i tirkiznu Lefkadu, Eviju, Samos. 

Poseban ugođaj su "Noćurak" sesije, odnosno sjajni setovi pesama s određenom tematikom (osamdesete, Balkan, ženski vokali, pesme uz kišno veče i sl.)  

Cat's astrology - Katarina Vukomanović

Kada sam prvi put čula za Katarinin blog? Ne sećam se. Sigurno u momentima dok sam lutala netom, tragajući za određenim aspektom Venere, Marsa.  Ali to sada nije ni bitno. Najvažnije je da sam je otkrila! Jer, ova nesvakidašnja damica -  inače Bikica i prelepa devojka koja je završila Likovnu akademiju, je uspela od astrologije da stvori najlepšu moguću poeziju koju bih mogla u nedogled da čitam i čitam!

Kod Katarine se vidi odlično poznavanje književnosti, ali i istorije te će vas na oluju koju donosi Saturn u Škorpiji pripremiti uz delove iz nekog romana Miloša Crnjanskog. Veneru u Vodoliji će oslikati kroz sjajan profil glumice Marlen Ditrih, a trigon Venere i retrogradnog Urana kroz dela nemačkog slikara Oto Diksa. 

Cat vam nikada neće pričati o tome kako ćete sutra upoznati srodnu dušu, ali će vam otkriti kako će vaše srce "kucati" u narednom periodu kada Venera bude bila u Blizancima, Biku ili Ovnu.  

Zašto bi trebalo da pratite njen blog: Astrologija je hteli mi to da priznamo ili ne, (pseudo) nauka koja interesuje svaku osobu na zemlji. Neki je čitaju jer su ubeđeni da će im  pomoći u rešavanju određenog problema, otkriti koje ljubavne prepreke ih čekaju i kakvi su preduslovi za novi posao. 

Drugi je čitaju tvrdeći da ih zabavlja, ali da joj ne veruju ni reč, dok je treći čitaju pametno svesni da im ona može itekako olakšati neke odluke ili želje. I zato, kad već svakako surfujete internetom u potrazi za astrološkim prognozama, onda je najbolje da čitate NAJBOLJU u toj tematici. A Cat je najbolja

To nije samo moje mišljenje, već i svih onih koji su se jednom susreli sa njenim tekstovima. Nekolicina se zbunila, jer je očekivala suvoparnu klasiku koju nude svi, ali apsolutno svi astrolozi - koji toliko dosadno, skoro pa informativno pišu o možda najintrigantnijoj i najzanimljivijoj nauci na svetu. Ali ukoliko priđete Katarinim tekstovima kao jednom književnom delu, poeziji, bićete zaljubljeni!  

Koje ste vi blogove pratili u ovoj godini?

петак, 09. децембар 2016.

Ljubav, osveta i visoka moda (The Dressmaker, 2015)

Imam problem da pronađem dobar film. U poslednje vreme toliko njih počnem i stanem, odustanem. Poslednji dobar koji sam gledala? Julieta. Ali ona se ne računa. Almodovar je viša liga, čovek koji ne može da razočara. 

Mart je bio odličan - Kaminski i ja, Naša mala sestra i Mladost, ali znate kad je bio mart?! Skoro pre godinu dana. Zato možete da zamislite moju sreću kada sam nakon toliko dugog vremena pogledajala jedan SJAJAN film.

Ja taj osećaj nekako ravnam sa prvim pogledom na more, osećajem nakon dobre predstave, svirke. Tako na mene deluje dobar film.


"Dressmaker" je film australijske režiserke Jocelyn Moorhouse, rađen po istoimenom debi romanu Rosalie Ham.  

Ostvarenje je inače jedan od pobednika australijskih "Oskara" - AACTA Awardsa, na kojima je trijumfovao u kategorijama Najbolja glumica, Najbolja ženska sporedna uloga, Najbolji sporedni glumac, Najbolji kostimi i Nagrada publike za najomiljeniji australijski film. 

Meni je pažnju privukao još krajem leta kada sam za ELLE pakovala nove filmske naslove za jesen, među kojima se našla i ova stilizovana priča u kojoj je glavni mamac bila i jeste Kate Winslet!  

Fashion naslov, Kate (zavoleh je u Sense and sensibility, da bi me kupila za sva vremena u Little children, Quills i The Reader)  i činjenica da je film režirala žena koja je po meni snimila jednu od 10 najboljih melodrama iz devedesetih "How to make an American quilt" a producirala možda i najbolju komediju iz 90-ih "Muriel's Wedding" su bili dovoljni da ovaj film dodam svojoj listi za gledanje!

 
SINOPSIS    
 
Film prati povratak glamurozne Myrtle u malo, rualno mesto u divljini Australije. Ova buntovnica i dama sa stavom se vraća u svoje rodno mesto Dungatar odakle je nestala nakon misteriozne (i fatalne) dečje nesreće.


Njen dolazak neće obradovati veliki broj ljudi i pokrenuće niz događaja koji će Myrtle, inače dizajnerku odeće suočiti sa prošlošću i tragičnom smrću Stewarta Pettymana, sina gradonačelnika zbog koje je bila oduzeta majci i poslata u dom. 

Jedini koji će pokušati da upozna novu Myrtle je Teddy (Liam Hemsworth), sin prvih komšija i zgodni član lokalnog ragbi tima. 


Šta je najveći kvalitet filma?

Odakle krenuti. Po naslovu, sinopsisu ali i trejleru svako bi pomislio - slatka ljubavna melodrama, prepuna dobrog kostima. I ne biste pogrešili! Ali Jocelyn nije htela samo još jednu melodramu u svojoj biografiji. Ona je htela da dok gledamo film stalno imamo na umu Quentina Tarantina, braću Koen i aktuelnu seriju Fargo. I uspela je! 

"Dressmaker" je toliko ludo, briljantno, prezabavno ostvarenje da stalno imate utisak kako gledate neki film iz Tarantinovog opusa.  Od samog starta, uvodne špice ( malo i True detective) i trenutka kada narednik policije Horatio otkriva da se "mala" Myrtle vratila.

Dinamika priče, gluma, dijalozi - Tarantino. Ali ne nasilan, krvav, bizaran Quentin, već zaljubljen Quentin koji svu bizarnost pretvara u komičnost. Atmosfera, fotografija, muzika (sjajan i nagrađivan David Hirschfelder) i originalni likovi su toliko Koen i ludi Fargo serijal. Samo sam čekala da se iz neke drvene kuće pojavi Kirsten Dunst ili Billy Bob Thorton.


Sjajna režija je ipak samo jedan kvalitet ovog briljantnog filma. Kao i haute couture kostimi u kojima lokalne devojke se transformišu u vamp (ona transformacija Gertrude!) i femme fatale dame koje šetaju i zavode po pustari. 

Velike zasluge za uživanje tokom gledanja i kompletan ugođaj idu odličnoj glumačkoj ekipi! Upravo oni i originalni likovi ( kao da ih je pisala Agatha Christie) su se pobrinuli da ovaj film dobije kvalitet starih, nagrađivanih ostvarenja. 

To se posebno odnosi na maestralnu Judy Davis koja je toliko uverljivo i sa šarmom otelotvorila majku glavne junakinje - zapuštenu, ostarelu, bolesnu i zajedljivu ali prezabavnu Molly da je definitivno ostvarila svoju najbolju ulogu do sada! 

Jednako maestralan je bio Hugo Weaving, omiljeni glumac režiserke koji je oživeo lik lokalnog narednika policije, prikrivenog geja koji obožava krišom da nosi žensku odeću.  

A Kate i Liam? Hemija i varnice na kub! Dobro, od Kate sam i očekivala da će joj leći uloga buntovnice koja ragbi meč gleda u haute couture crnoj haljini, ali Liam za koga sam mislila da je samo lepotan i dečko Miley Cyrus me krajnje iznenadio.

Da, da. Ovaj lepotan nije samo za gledanje i slušanje ( kakav glas), nego je i sasvim dobar, odnosno odličan u ulozi opuštenog, duhovitog lokalnog šmekera!



Još nešto? Mislim da je ovo i više nego dovoljno da "Dressmaker" stavite na svoju prazničnu listu filmova, kao i da mi obavezno javite utiske!

среда, 16. новембар 2016.

Ubice mog oca i Novine (Kako se regionalna tv produkcija snašla sa najpopularnijim formatom u svetu?)

Meni - strastvenom fanu serija, je nekako uvek bilo krivo što se naši režiseri i scenaristi, i to ne samo u tv formatu, već i na filmu nisu posebno zainteresovali za žanr TRILER. Moj omiljeni. 

Ni pre kada su stvarali Žika Pavlović, Slobodan Šijan, Puriša Đorđević, pa ni kasnije kada su na scenu došli Emir Kusturica, Zdravko Šotra, Srđan Dragojević... potpuni ignore!

Kad malo bolje razmislim, u domaćoj kinematografiji jedina dva trilera koja sam gledala su fantastična KLOPKA ( mada je i ona nekako više drama) i LAVIRINT sa pokojnim Gagijem, koji je bio samo korektan ali osveženje u moru socijalno teških drama i tra la la komedija. Isti je slučaj sa komšijama. Ni oni nisu hteli da zakorače na teren ubistva, teorija zavere, misterije, izgubljenih slučajeva i sličnog.

Možda se nikad i ne bi odlučili za taj žanr da krimi serije danas ne proživljavaju svoj zlatni period. Renesansu.  

A sve je počelo od LOST-a i PRISON BREAK-a, serija koje su pokazale da ne moramo samo da gledamo sitcome i love sapunice, već ozbiljne dramske serije koje nude poseban krimi ugođaj sa odličnom glumačkom ekipom. 

Nakon ovih serija usledile su možda još bolje  - Breaking bad, Homeland, House of cards, Killing, Peaky blinders, Broadwalk empire, Vikings, Fargo, The Affair, Leftovers, Heroes i mnoge druge. 

To je definitivno uticalo i na naše režisere i produkcijske kuće da se pozabave ovim formatom i pokažu koliko su dobri na "nepoznatom" ali krajnje popularnom terenu. 

U skoro pa isto vreme RTS i HRT su startovali svoje krimi serije, glavna oružja nove sezone. 

PRIČA

Srpska serija "Ubice mog oca" u režiji Predraga Antonijevića i Ivana Živkovića je za mesto ali i glavne aktere izabrala policijsku stanicu, fokusirajući se u startu na ubistvo jedne mlade devojke, ćerke uspešnog poslovnog čoveka. 

Hrvatska "Novine" - inače tv debi Dalibora Matanića, nagrađivanog hrvatskog režisera filmova "Fine mrtve devojke", "100 minuta slave" i "Zvizdan", u  središtu priče ima dnevni riječki list pod imenom Novine, čiji novinari počinju kopati po zataškanoj saobraćajnoj nesreći koja je odnela 3 mlada života.

Dok u srpskoj seriji ubicu režiser vešto skriva (iako nagoveštava ko bi mogao da bude iza ubistva), u hrvatskoj je ubistvo samo mamac za klupko kojim se odmrzavaju političke zavere i prevare, te se od gledaoca ne krije identitet ubice.  

Za sada atraktivnost priče i brzina dešavanja su na strani srpske serije, koja režijski najviše podseća na italijanske krimi serije, dok je hrvatska daleko jača na polju scenaria (potpisuje ga Ivica Đikić, novinar koji je radio nekoliko godina kao glavni odgovorni urednik riječkog Novog lista) i režije.    

 

GLUMA

Zvučnija ekipa prati "Ubice mog oca". U tome nema diskusije. Glogovac, Ninković, Stanić, Mirjana Karanović, Dragan Mićanović, Vuk Kostić, Nina Janković, Katarina Radivojević i Marko Janketić predstavljaju najbolje što srpski film trenutno ima. Fali još samo Sergej i krug bi bio zatvoren.  

Međutim, dok je starija ekipa više nego dobra ( Nataša, Glogovac i Stanić odlični, ali odlični!), kod mladih jedino briljira Janketić. Nina Janković, Jelisaveta Orašanin i Vuk Kostić koji glumi glavnu ulogu, inspektora Aleksandra Jakovljevića, su razočarali. Posebno Vuk koji glumi bez energije i uverljivosti. U nekim momentima čak preamaterski.

 

Hrvati su se oslonili na proverene tv glumce i mlade nade, ali im je karta u rukavu naša Branka Katić koja (nisam pristrasna) briljira u ulozi novinarke Dijane, inače Srpkinje koja se vratila u rodnu Rijeku da radi za Novine.  

Pored Branke bih izdvojila još Aleksandra Cvjetkovića ( preduzetnik Kardum koji kupuje Novine), Tihanu Lazović ( mladu ambicioznu novinarku)  i Gorana Markovića ( novinara crne hronike).


ATMOSFERA 

"Novine" su produkcijski jače, snimljene su na odličnom nivou i najviše liče na američke serije, posebno na Wire i na Killing. Za to je velikim delom zaslužna industrijska ali toliko fotogenična Rijeka, grad koji je zbog svoje vizualne specifičnosti i izabran za mesto dešavanja serije

Ovaj grad i njegova spooky atmosfera su savršeno "montirani" sa pričom, seckanjem kadrova koji se često usporavaju. Rijeka nam se tako čini kao mračni, hladni Sijetl nad kojim je večito mrak i magla što doprinosi tenziji, zajedno sa muzikom riječkog benda Quassar čija fantastična pesma"TI" je poslužila za uvodnu i odjevnu špicu.


U srpskoj seriji boje su intenzivnije, ali Beograd nije iskorišćen. Šteta jer BG je vrlo fotogeničan, pogotovo njegova oronula Savamala, napušteni hangari kod Luke Beograd i u hladnim mesecima izgleda više nego spooky kada se na grad spusti jaka košava i londonska magla. Montaža je takođe mogla da bude malo bolja, sa usporenim kadrovima. Muzika isto jača tokom serije, jer sem uvodne špice koja je dobra i iza koje stoji Aleksandra Kovač, serija kao da nema nikakvu propratnu muziku.  


Epilog: obe serije nude osveženje na našem TV nebu i dobar kvalitet, te će sigurno naći put do publike, a nadamo se i inspirisati druge produkcije da se upuste u krimi žanr.