Zapisi iz karantina (50 dana korone)
Nisam planirala da vodim neki dnevnik tokom karantina. Ovo je krenulo spontano i više kao neki zapisnik. Kao beleške jedne Ane. Za sutra. Podsetnik na misli, rutinu i sve ono što sam radila tokom samoizolacije.
27. mart - petak, 12 dan samoizolacije
Nisam spavala dobro. Opet sam se budila i mučila.
Sećam se da sam sanjala kako se vraćam u neku vilu posle koncerta. Mrak je, penjem se stepenicama i čujem kako neka kola polako prilaze. Osetila sam jezu, strah i potrebu da odmah uđem u kuću. Tog istog trena sam se probudila i posle prevrtala do pola deset. Kada sam ustala, imala sam neki jak bol u grudima, kao da mi je unutra neka cigla koja mi pritiska grudi. Mama i sestra misle da sam preterala sa treninzima. Kako je moguće preterati sa treninzima ako svaki dan odvojiš po 40 minuta za trening, a do tada si mahom vezan uz stolicu ili ležiš u krevetu? Lupaju.
Sa druge strane sestra i ja smo sinoć konstatovale kako nam je kosa stalno prljava. Operemo je i kao da je nismo oprale. Izgleda masno, svrbi nas nenormalno i kao slama je. Valjda koliko god da se šalimo, šaljemo smešne slike i video snimke, i čuvamo se, telo ipak emituje stres koji postoji i koji ne možemo da zanemarimo. Kasnije sam ipak utvrdila da je do šampona. Eto, lako se čovek istripuje tokom korone.
Danas sam inače izašla prvi put iz kuće nakon pet dana potpune izolacije. Skuvala sam se, napolju definitivno stiže proleće. Obrnula sam jedan krug. Punih pola sata, sve sa nekim osećajem da vršim neki prekršaj. Da ne bih smela da sam tu. Bilo je ljudi, nije da ih nije bilo i većina je imala maske. Ja je nisam stavljala.
Još uvek nemam problem oko zabavljanja sebe u samoizolaciji. Radnim danima zbog posla sam oko šest sati uz komp. Posle toga čitam, gledam filmove, vežbam i redovno gubim u društvenim igrama. Počela sam i da kuvam. Samosas su mi ispale extra. Ako treba recept, javite se.
1. april - sreda, 17 dan samoizolacije
I dalje spavam loše. Čas se pokrivam sa dormeom, čas sa frotirom. Nijedan položaj mi ne odgovara. Zaspem tek pred jutro a onda sanjam neke gluposti. Staša mi je jutros javila da je u Jagodini pao sneg. Sve više mi se čini da je ova 2020. godina velika sprdnja, kao da se neko šali sa nama.
Vidim da i dalje većaju na mrežama da li će ili ne uskoro policijski biti 24h. Ne znam zašto ljudima bilo koja mera smeta danas. Ako je to nešto što će da nam pomogne da što pre izađemo iz ovog haosa, zar to ne želimo svi?! Naravno da će osmisliti šablom po kom ćemo tada funkcionisati, rešili su to i Grci i Italijani, pa ćemo i mi. Isto tako, ne razumem ove novinare na press konferencijama! Kao da ne slušaju odgovore lekara, stalno postavljaju besmislena pitanja, već pet dana samo im je u fokusu Sajam, pitaju lekare pitanja koja su adresirana za vlast, i krajnje politizovana.
Zato se trudim da maksimalno zaobilazim mreže i portale gde se smenjuju vesti o koroni. Pogledam samo konferenciju i uveče statistiku, a IG kao da prati moja interesovanja, mahom mi preporučuje plaže, poglede, modu i trening opcije. Večeras po prvi put planiram jedan house party u pola 8, a posle da gledam Zov divljine sa Harisonom. Napravila sam spisak filmova i lepo ga gazim za sada.
7. april - utorak, 23 dan samoizolacije
Malo bolje spavam, ali se sada sve teže budim i noge su mi teške. Kao da sam hodala danima. Izlazim i dalje svaki 4,5 dan. Ali ne kriziram. Mada, nisam ni očekivala krizu. Mislim da je ovaj karantin mnogo lakše pao nama introvertnim ljudima, nego ekstrovertnim. Prosto mi smo navikli da razgovaramo više sa sobom, nego sa drugim ljudima.
Elem, negde sam skoro videla pitanje: šta ste otkrili o sebi tokom korone?
Vrlo malo, ali sam brdo stvari potvrdila.
Da mi je porodica najbitnija, kao i vreme koje provodim sa njom.
Da uživam u dobroj knjizi i dobrom filmu.
Da mogu da pišem bez prestanka i ne umorim se.
Da mi fali crtanje, ali da imam i dalje strah da sam zaboravila kako se crta.
Da bih mogla bez problema da radim od kuće.
Da nisam paničar.
Da mogu dobro da kuvam.
Da mogu da vežbam svaki dan.
Da mi mnogo fale neka mesta i more.
(više nego ljudi - rekoh, introvertna sam)
I možda ono najvažnije - da sam i dalje nepopravljivi optimista.
16. april - četvrtak, 31 dan samoizolacije
Češće izlazim od ponedeljka. Um mi je i dalje dobro, ali telo kao da trokira i posustaje. Šta nam vrede dnevni treninzi od 40 minuta ili sat kada ostatak dana provedemo sedeći ili ležeći. Celo telo me boli. Treba mi masaža i da me neko razvuče. Kao testo.
Juče sam slušala Kona. Generalno svi sem Nestorovića mi izgledaju krajnje profesionalni, učtivi i umirujuće, ali Kona bih mogla da slušam u nedogled. I verujem mu da ćemo još do 15. maja ovako, a potom da će mere biti ublažene, a vanredno stanje čak i ukinuto. Nadam se samo da ćemo pametno definisati mere potom, pošto očekujem da polovina nacije bude preplašena ulaskom u GSP, a druga polovina kao puštena sa lanca.
Juče sam i prvi put bila u većoj kupovini. Čekala sam ispred Maxija nekih 15ak minuta, a kada sam ušla mislim da sam imala blagi napad panike. Unutra mi je bilo zagušljivo, kao da nemaju nikakvu ventilaciju. Još ja sa maskom i rukavicama, sva sam se zadihala. Naravno, kod povrća i voća ljudi stoji jedni drugima preko glave.
29. april - sreda, 44 dan samoizolacije
Ne pamtim kada sam ovoliko šetala po Zemunu. I to po Zemunu iz svog detinjstva. Ulicama oko osnovne škole "Sonja Marinković", propalih firmi Teleoptik i Insa, stadiona Zemun, gordog Gardoša i omiljene mi Pregravice. Ovaj deo Zemuna je ostao netaknut, uprkos novoj gradnji koja buja s ove strane Dunava.
Tu je i prelepa crkva sv. Trojice, ali i za mene najlepša vila ne samo Zemuna, već i Beograda - vila Svetozara Mićovića. Za ovu vilu koja se nalazi na uglu Dunavske i Pregravice, pričalo se da ju je prvo kupio Čeda Jovanović, a potom i Paspalj. Koji god da je vlasnik, zavidim mu godinama koliko već kružim oko nje. Kao lovac oko plena, merkajući posed kao da će neko da izađe sa ključevima i kaže "izvolite, ovo je sada vaša kuća". Tu dole je i riblji restoran "Široke staze". Sredili su sada ceo trem, kakav će biti uživancija sedeti dole u junu pored Dunava.
Inače, primećujem kako ima mnogo više ljudi nego ranije napolju.
Sestra je juče bila i do Keja, kaže da je kao u najbolja vremena. Nema slobodne klupe, masa šeta. Mislim se kako će tek da šeta kada se ukine policijski čas, a dođe prvi slobodan vikend bez mera.
Evidentno je da moramo da naučimo da živimo sa koronom.
Ali ne znam kako će to sve izgledati i koliko je pametno otvarati tržne centre, kafiće. GSP mi je ipak najveća neznanica i komedija. I ovako smo bili u problemu sa prevozom, falilo je i još uvek fali i autobusa i vozača. Pešice do posla ipak neću moći.
Danas sam saznala da ima naznaka da ćemo se posle 11. maja vratiti na posao, ali pod nekim potpuno novim uslovima. Opet, ja sam jedina koja radi u Travel-u od kada smo se zatvorili. Saobraćaj sajta raste, i to nenormalno, ali i to ima smisla. Svi sede i čitaju elektronske medije. Videćemo, ali što više razmišljam mislim da je lep period iza nas, a da tek dolazi haos za sve firme i "normalno" funkcionisanje.
5. maj - utorak, 50 dan samoizolacije
Juče sam završila Sex education.Definitivno nešto što mi je prijalo u karantinu.
Nasmeje te i vrati u srednju.
Pritom je najzrelija teen serija koju sam gledala u životu, sa sjajnim soundtrackom.
Ako bude sve po planu, sutra nas očekuje poslednji policijski čas, a od četvrtka sloboda. Ne znam zašto ali ne osećam onaj "Jeeeej" i potrebu da se radujem. Danas mi je Anđa napisala kako joj je malo frka od ljudi.
Ne znam kako bih definisala svoj osećaj. Negde sam pročitala da smo svi morali za ovo vreme da izgradimo svoj prostor, svoj siguran ambijent. Valjda je onda normalno ako smo se i navikli na izolaciju, na to da smo kući, i da ne viđamo ljude. Meni je sada nekako čudno da izlazim, a uskoro i na posao da odem. Kao da još uvek nije vreme. Kao da je prerano.
Za sada u kafiće nešto i nemam volju da idem ako moram da držim distancu, sedim sa rukavicama i maskama. Isto ne nameravam u skorije vreme da zujim po tržnim centrima, niti da skitam po Adi gde osećam da će biti puno ljudi. Pa ni da se vratim na trening.
Onlajn mi ide sasvim dobro sa Heather Roberston. Kanađanka koja sjajno objašnjava i ima vežbe za svaki deo tela. Ako tragate za nekom curom koja ne melje dok vežba, a ima setove od 10, 20, 30 i 40 minuta, to je Heather. Pritom, ja lično volim da trener ima neki ideal mog tela. Teško mi je da vežbam sa trenerima koji su kao čačkalice ili koji imaju jaku mišičnu masu sa nabijenim nogama. Znam da je ovo nebitno, ali kao da ne mogu da im verujem u potpunosti, niti da se sama posvetim maksimalno.
Nisam spavala dobro. Opet sam se budila i mučila.
Sećam se da sam sanjala kako se vraćam u neku vilu posle koncerta. Mrak je, penjem se stepenicama i čujem kako neka kola polako prilaze. Osetila sam jezu, strah i potrebu da odmah uđem u kuću. Tog istog trena sam se probudila i posle prevrtala do pola deset. Kada sam ustala, imala sam neki jak bol u grudima, kao da mi je unutra neka cigla koja mi pritiska grudi. Mama i sestra misle da sam preterala sa treninzima. Kako je moguće preterati sa treninzima ako svaki dan odvojiš po 40 minuta za trening, a do tada si mahom vezan uz stolicu ili ležiš u krevetu? Lupaju.
Sa druge strane sestra i ja smo sinoć konstatovale kako nam je kosa stalno prljava. Operemo je i kao da je nismo oprale. Izgleda masno, svrbi nas nenormalno i kao slama je. Valjda koliko god da se šalimo, šaljemo smešne slike i video snimke, i čuvamo se, telo ipak emituje stres koji postoji i koji ne možemo da zanemarimo. Kasnije sam ipak utvrdila da je do šampona. Eto, lako se čovek istripuje tokom korone.
Danas sam inače izašla prvi put iz kuće nakon pet dana potpune izolacije. Skuvala sam se, napolju definitivno stiže proleće. Obrnula sam jedan krug. Punih pola sata, sve sa nekim osećajem da vršim neki prekršaj. Da ne bih smela da sam tu. Bilo je ljudi, nije da ih nije bilo i većina je imala maske. Ja je nisam stavljala.
Još uvek nemam problem oko zabavljanja sebe u samoizolaciji. Radnim danima zbog posla sam oko šest sati uz komp. Posle toga čitam, gledam filmove, vežbam i redovno gubim u društvenim igrama. Počela sam i da kuvam. Samosas su mi ispale extra. Ako treba recept, javite se.
1. april - sreda, 17 dan samoizolacije
I dalje spavam loše. Čas se pokrivam sa dormeom, čas sa frotirom. Nijedan položaj mi ne odgovara. Zaspem tek pred jutro a onda sanjam neke gluposti. Staša mi je jutros javila da je u Jagodini pao sneg. Sve više mi se čini da je ova 2020. godina velika sprdnja, kao da se neko šali sa nama.
Vidim da i dalje većaju na mrežama da li će ili ne uskoro policijski biti 24h. Ne znam zašto ljudima bilo koja mera smeta danas. Ako je to nešto što će da nam pomogne da što pre izađemo iz ovog haosa, zar to ne želimo svi?! Naravno da će osmisliti šablom po kom ćemo tada funkcionisati, rešili su to i Grci i Italijani, pa ćemo i mi. Isto tako, ne razumem ove novinare na press konferencijama! Kao da ne slušaju odgovore lekara, stalno postavljaju besmislena pitanja, već pet dana samo im je u fokusu Sajam, pitaju lekare pitanja koja su adresirana za vlast, i krajnje politizovana.
Zato se trudim da maksimalno zaobilazim mreže i portale gde se smenjuju vesti o koroni. Pogledam samo konferenciju i uveče statistiku, a IG kao da prati moja interesovanja, mahom mi preporučuje plaže, poglede, modu i trening opcije. Večeras po prvi put planiram jedan house party u pola 8, a posle da gledam Zov divljine sa Harisonom. Napravila sam spisak filmova i lepo ga gazim za sada.
 |
| foto: Camilla Varga @camillacolagges |
Malo bolje spavam, ali se sada sve teže budim i noge su mi teške. Kao da sam hodala danima. Izlazim i dalje svaki 4,5 dan. Ali ne kriziram. Mada, nisam ni očekivala krizu. Mislim da je ovaj karantin mnogo lakše pao nama introvertnim ljudima, nego ekstrovertnim. Prosto mi smo navikli da razgovaramo više sa sobom, nego sa drugim ljudima.
Elem, negde sam skoro videla pitanje: šta ste otkrili o sebi tokom korone?
Vrlo malo, ali sam brdo stvari potvrdila.
Da mi je porodica najbitnija, kao i vreme koje provodim sa njom.
Da uživam u dobroj knjizi i dobrom filmu.
Da mogu da pišem bez prestanka i ne umorim se.
Da mi fali crtanje, ali da imam i dalje strah da sam zaboravila kako se crta.
Da bih mogla bez problema da radim od kuće.
Da nisam paničar.
Da mogu dobro da kuvam.
Da mogu da vežbam svaki dan.
Da mi mnogo fale neka mesta i more.
(više nego ljudi - rekoh, introvertna sam)
I možda ono najvažnije - da sam i dalje nepopravljivi optimista.
 |
| foto: Kamilla Varga @camillacollages |
16. april - četvrtak, 31 dan samoizolacije
Češće izlazim od ponedeljka. Um mi je i dalje dobro, ali telo kao da trokira i posustaje. Šta nam vrede dnevni treninzi od 40 minuta ili sat kada ostatak dana provedemo sedeći ili ležeći. Celo telo me boli. Treba mi masaža i da me neko razvuče. Kao testo.
Juče sam slušala Kona. Generalno svi sem Nestorovića mi izgledaju krajnje profesionalni, učtivi i umirujuće, ali Kona bih mogla da slušam u nedogled. I verujem mu da ćemo još do 15. maja ovako, a potom da će mere biti ublažene, a vanredno stanje čak i ukinuto. Nadam se samo da ćemo pametno definisati mere potom, pošto očekujem da polovina nacije bude preplašena ulaskom u GSP, a druga polovina kao puštena sa lanca.
Juče sam i prvi put bila u većoj kupovini. Čekala sam ispred Maxija nekih 15ak minuta, a kada sam ušla mislim da sam imala blagi napad panike. Unutra mi je bilo zagušljivo, kao da nemaju nikakvu ventilaciju. Još ja sa maskom i rukavicama, sva sam se zadihala. Naravno, kod povrća i voća ljudi stoji jedni drugima preko glave.
29. april - sreda, 44 dan samoizolacije
Ne pamtim kada sam ovoliko šetala po Zemunu. I to po Zemunu iz svog detinjstva. Ulicama oko osnovne škole "Sonja Marinković", propalih firmi Teleoptik i Insa, stadiona Zemun, gordog Gardoša i omiljene mi Pregravice. Ovaj deo Zemuna je ostao netaknut, uprkos novoj gradnji koja buja s ove strane Dunava.
Tu je i prelepa crkva sv. Trojice, ali i za mene najlepša vila ne samo Zemuna, već i Beograda - vila Svetozara Mićovića. Za ovu vilu koja se nalazi na uglu Dunavske i Pregravice, pričalo se da ju je prvo kupio Čeda Jovanović, a potom i Paspalj. Koji god da je vlasnik, zavidim mu godinama koliko već kružim oko nje. Kao lovac oko plena, merkajući posed kao da će neko da izađe sa ključevima i kaže "izvolite, ovo je sada vaša kuća". Tu dole je i riblji restoran "Široke staze". Sredili su sada ceo trem, kakav će biti uživancija sedeti dole u junu pored Dunava.
Inače, primećujem kako ima mnogo više ljudi nego ranije napolju.
Sestra je juče bila i do Keja, kaže da je kao u najbolja vremena. Nema slobodne klupe, masa šeta. Mislim se kako će tek da šeta kada se ukine policijski čas, a dođe prvi slobodan vikend bez mera.
Evidentno je da moramo da naučimo da živimo sa koronom.
Ali ne znam kako će to sve izgledati i koliko je pametno otvarati tržne centre, kafiće. GSP mi je ipak najveća neznanica i komedija. I ovako smo bili u problemu sa prevozom, falilo je i još uvek fali i autobusa i vozača. Pešice do posla ipak neću moći.
Danas sam saznala da ima naznaka da ćemo se posle 11. maja vratiti na posao, ali pod nekim potpuno novim uslovima. Opet, ja sam jedina koja radi u Travel-u od kada smo se zatvorili. Saobraćaj sajta raste, i to nenormalno, ali i to ima smisla. Svi sede i čitaju elektronske medije. Videćemo, ali što više razmišljam mislim da je lep period iza nas, a da tek dolazi haos za sve firme i "normalno" funkcionisanje.
5. maj - utorak, 50 dan samoizolacije
Juče sam završila Sex education.Definitivno nešto što mi je prijalo u karantinu.
Nasmeje te i vrati u srednju.
Pritom je najzrelija teen serija koju sam gledala u životu, sa sjajnim soundtrackom.
Ako bude sve po planu, sutra nas očekuje poslednji policijski čas, a od četvrtka sloboda. Ne znam zašto ali ne osećam onaj "Jeeeej" i potrebu da se radujem. Danas mi je Anđa napisala kako joj je malo frka od ljudi.
Ne znam kako bih definisala svoj osećaj. Negde sam pročitala da smo svi morali za ovo vreme da izgradimo svoj prostor, svoj siguran ambijent. Valjda je onda normalno ako smo se i navikli na izolaciju, na to da smo kući, i da ne viđamo ljude. Meni je sada nekako čudno da izlazim, a uskoro i na posao da odem. Kao da još uvek nije vreme. Kao da je prerano.
Za sada u kafiće nešto i nemam volju da idem ako moram da držim distancu, sedim sa rukavicama i maskama. Isto ne nameravam u skorije vreme da zujim po tržnim centrima, niti da skitam po Adi gde osećam da će biti puno ljudi. Pa ni da se vratim na trening.
Onlajn mi ide sasvim dobro sa Heather Roberston. Kanađanka koja sjajno objašnjava i ima vežbe za svaki deo tela. Ako tragate za nekom curom koja ne melje dok vežba, a ima setove od 10, 20, 30 i 40 minuta, to je Heather. Pritom, ja lično volim da trener ima neki ideal mog tela. Teško mi je da vežbam sa trenerima koji su kao čačkalice ili koji imaju jaku mišičnu masu sa nabijenim nogama. Znam da je ovo nebitno, ali kao da ne mogu da im verujem u potpunosti, niti da se sama posvetim maksimalno.
Коментари