Zapisi iz januara (Kod Marine, Meštrovića, Lorencača i Čvorovića)

Ne volim januar. Kao da se novembar ponavlja, samo traje 365 dana, hladniji je za koji stepen i na listi najzagađenijih. I da, nekako je tolerantan na sopstveni protivotrov. Jer, za novembar sam pronašla lek: što više skitati, izlaziti i družiti se. Prošao mi je fenomenalno, nisam ga osetila, depru ni namirisala. Zamalo da ga zavolim! Zaaamalo, doduše.

Međutim, teško je to izvesti sa januarom.  

Već prvog ste švorc, u debelom minusu, ali do vas nije još došla ta informacija jer idete sa sarme na sarmu, mast vam zamagljuje i vid i racio, dok gledate bez daha po stoti put Hari Poter maraton. 

Onda kada krenete da radite, ubace vas u mašinu jer se većina šefova dosađivala tokom praznika i prepuna je megalomanskih ideja- jer većina šefova nema drugi život od onog na poslu, a kada i ako poželite da izvedete taj "Just go Out" plan, sačekaće vas magla, smog, pe-em čestice i "nemate dovoljno kredita na kartici". Hteli ne hteli, prilično ste ograničeni. To je januar, koji ispod jelke možda i ostavi kaznu za parkiranje jer ako je neki mesec, Marfijev mesec, to je onda januar.


Naravno, kada se osvestite - jer mora i to da se desi, shvatite da je skoro pa 20. januar a da vi još uvek niste pogledali tu famoznu izložbu ČISTAČ, te da bi i Meštrović mogao da vam utekne, pa hitno pojurite da zakažete hitne sastanke sa njima, jer ovakva ekipa neće skoro doći opet u BG. Fakat, tako je.

MARINA - A moglo je bit' drugačije

Kažu nemoj da imaš očekivanja, i onda ništa neće ni moći da te razočara. Shvatam ja sve to, ali kada je MARINA u pitanju, kako da nemate očekivanja?  

Čak i da ne čitate ništa od tog hajpa u medijima (Njujork Tajms uvrstio u top 28 izložbi koje su must), sakrijete sve IG objave tagovane u MSU ili zabranite prijateljima da vam pričaju sopstvene utiske (dvojica su se vraćala po nekoliko puta a provodila i po četiri sata u proseku), ne možete da obrišete iz vaše svesti sve ono što ste pročitali, otkrili i pogledali o njoj. 

Nije da izložbi nisam dala šansu. Nakon što sam s drugaricama konstatovala da mi je žao obezbeđenja jer slušaju kako Marina i Ulaj urlaju jedno na drugo, te prošla pored dela koji govore o njenom, po mnogima najnasilnijem perfomansu Thomas Lips kada je jela med, pila vino i žiletom po svom stomaku urezala pentagram, otkrila sam bar jedan kutak koji mi je jedini pružio tu neku novu Marinu u sklopu postavke.  

Marinu koja je završila Likovnu akademiju, Marinu koja je imala nekoliko sjajnih slikarskih izleta, zanimljivu seriju fotošopiranog Beograda i pismo u kojem joj porodica izjavljuje žal jer je morala da je preko policije traži. Marinu koju malo ljudi zna, jer ostatak je opšte poznat zahvaljujući odličnom dokumentarcu The artist is present, i dostupnim snimcima, tekstovima. 

Ja jesam kriva što sam njenu izložbu ostavila za kraj i jedno popodne, jer Marina traži pažnju i tišinu, ali nakon što sam obišla kompletnu postavku, ubeđena sam da mi nisu ljudi smetali, ta vreva koja me je sačekala čim sam kročila u Muzej, niti činjenica da su deo koji je trebao da dočara njen perfomans u Momi, to sedenje preko puta velike Marine, kustosi postavili kraj toaleta i ulaza, umesto negde gde postoji širina, belina i izolacija. Smetala mi je ideja da Marinu možete da "postavite".
 
Marina nije Uroš Predić da je okačite na zid i postavite sa strane opis. 
Ona nije klasična umetnost. Ona je krv, taj urlik, žilet, sudar golih tela ili nepomična stena koja drži strelu. To led ekrani, stepenice sa noževima, tegla meda, modeli koji dočaravaju Ulaya i Marinu, ne mogu da vam prenesu. Meni bar nisu. Falila mi je Marina. Jer ona je ta retrospektiva, taj čistač emocija, strogog vaspitanja, ograničenja, strahova.



MEŠTROVIĆ - Kad ćeš opet doći?

Lepo je kada radite u centru pa na pauzi skoknete do Narodnog, kod Meštre na druženje koje traje do 3. februara i siti se ispričate. 

Ako vam to naravno dozvoli Obilić Miloš, ta ogromna "zver" sa izraženim nosom, prkosnim očima i namrštenim čelom, koja vas čeka na samom ulazu, spremna da odbrani svoju teritoriju, izgledajući istovremeno i zastrašujuće i veličanstveno. 

Nalevo krug i spremni ste za četrdesetak skulptura najistaknutijeg jugoslovenskog vajara koje su nastale pre I svetskog rata, među kojima je bar meni, najzanimljivija maketa Vidovdanskog hrama. Ona je jedini pozamljeni eksponat (pronađena je sasvim slučajno u njujorškoj luci da bi 1971. godine bila prebačena u Narodni muzej u Kruševcu, gde se i dan, danas nalazi), sve ostalo je većim delom deo zbirke Narodnog u Beogradu.

Ko je bio Ivan Meštrović (1883-1962)? 

Sem što nam je dao Neznanog junaka, Pobednika, Zahvalnost Francuskoj, spomenik Svetozaru Miletiću, Ivan je oblikovao i stvarao Jugoslaviju a njegova dela nalaze se širom naše bivše zemlje, ali i u Parizu, Rimu i Njujorku.  

Napisana biografija je takođe vredan eksponat jer malo ljudi zna da je Meštrović u vrlo ranoj dobi (sa 7 godina) počeo da stvara te da je prvu izložbu u Beču imao sa nepunih 22, a za života zaslužio članstvo Američke akademije umetnosti. Isto tako da je imao plan da na današnji Brankov most postavi sa obe strane mosta po dva konjanika, a Pobednika izdigne na Terazijama u sklopu fontane gde bi on pobedonosno stajao na leđima četiri lava. 

Meni je pak vrlo zanimljivo kako je jedan Meštrović, rođen u Slavoniji a odrastao u Dalmaciji, pod utiskom kosovskog boja i epskih junaka oblikovao tako žive, smele i moćne skulpture Kraljevića Marka, Kosovske devojke, Banović Strahinje, pomenutog Obilića... koje izgledaju kao da će svakog časa da ožive i zakorače pred vas.

Pored Obilića, mislim da sam najviše bila pod utiskom njegove skulpture Udovica sa detetom koja je izazvala nežnost i osmeh kod mene. Malecki je tako uverljivo dočaran, kao i majka. Svaka žila, svaka kost i mišić naglašeni su ali ne na grub, oštar način već nekako "mekano", kao da je Meštrović pevušio balalajku i milovao dleto dok je klesao ovo delo. Emocija je ovde skoro pa opipljiva...    

  

Vidovdanski hram koji je trebao da se podigne na Gazimestanu, sa idejom da ga nekoliko generacija gradi, čak i na maketi izgleda kao projekat koji je mogao da bude najveći arhitektonski plan nekadašnje države. Ostaje žal što nije realizovan, ali ako znamo trenutne političke okolnosti, danas bismo možda vodili rat ili ti novi kosovski boj da ga povratimo pa je možda i bolje što je sve ostalo na ideji..

A ideja je bila velika. Maketu hrama Meštrović je izgradio još 1912. godine u Rimu gde je za nju dobio i nagradu. Njegova želja je bila da se kosovskim žrtvama podigne hram koji je stilski imao i uticaj antike ali i Azije koju Meštrović nije posetio tada, ali čije uticaje jeste prigrlio. Hram je trebao da bude visok oko 100 metara, a dug do 250, te na ulazu da ima statue lavova a na kraju galerije ogromnu Sfingu, koja bi predstavljala nemog svedoka minulih vekova. Dva reda karijatida u koridoru predstavljale bi majke, supruge, sestre i verenice kosovskih junaka dok bi u centralnom hramu tim slikara u vidu fresaka ilustrovao scene iz kosovske bitke. Možda najupečatljivi detalj hrama bila bi visoka kula od pet redova figura sa krilima - očišćene duše žrtvi koje odlaze na nebo.  

LORENCAČO - Ovaj Milan nije normalan!

Firenca, 16. vek. Prelepim italijanskim gradom vlada ravratnik, beskrupolozni vojvoda Aleksandar di Mediči koji noću otima device i lumpuje uz plemstvo u društvu naizgled poltrona i slabića, Lorencača, ili ti Lorenca di Medičija. Pomislili ste još jedna kostimirana predstava o imučnoj bankarskoj porodici, urađena u klasičnom pozorišnom stilu, kad ono, ipak nešto drugačije.

Čitava atmosfera, večna igra dobrog i zlog, dočarana je zahvaljujući modernoj scenografiji, dinamičnoj muzici i pevanju na bini, zatim atraktivnim kostimima, te pametnom kastingu. 

U predstavi igraju možda trenutno i najbolji glumci današnice - Miodrag Dragićević (kakav će to zmaj od glumca da bude pored Pavla Mensura!), Andrija Kuzmanović (tatarska snaga transformacije), Petar Benčina (možda iritira pojavom, ali odličan je u ulozi sluge i napasnika), Sloboda Mićalović i Vasićka (dostižu taj nivou koji ima Ninkovićka u teatru), Janketić (solidan mada u senci Marića) + Milan Marić (možda pravi naslednik Nebojše Glogovca). Pohvala ide i Liješeviću koji je odabrao da glumci igraju nekoliko uloga pa tako između ostalog Sloboda igra zanosnu Luizu Stroce, ali i majku Lorencača. 

Ipak, najveći utisak je Milan.

Taj ludi Marić koji igra maestralno vojvodu, dok se lucidno smeje, trenira svog konja i sanja o tetki Lorencača. Njegovi monolozi u kojima menja uloge izrazito su teški i zahtevni ali Marić ih izvodi s lakoćom menjajući glas i mimiku. Ne znam, možda grešim ali mislim da bi Aleksandra ovako igrao još samo pokojni Nebojša koji je umeo da zagospodari scenom u samo jednoj sceni.

Jedini minus je možda minutaža i dve scene koje su po osećaju mogle i morale biti kraće, jer gube pažnju gledalaca, te prekidaju dinamiku podužim monolozima Lečića, Janketića i Marića.  

BANDOVIĆ ČVOROVIĆ - Bato, Bato, Bato, svideo bi ti se ovaj Ilija! 

Čuveno delo Dušana Kovačevića odavno je proslavio maestralni Bata Stojković, velikan srpskog i jugoslovenskog glumišta. Zato kada čujete da će neko da postavi to delo na daske, naravno da se rode sumnje ali i pitanja: zašto? Jer to je skoro kao da ste poželeli da postavite Radovana III ili snimite Tesnu kožu. Prosto neke uloge su "pojeli" glumci i vrlo je teško da će to da se desi još jedanput.  Ali nije da nismo zaslužili da dobijemo Iliju Čvorovića iz 21. veka. I njegovu Danicu ( filmska Mira Banjac). A ako je neko mogao da se približi njihovim vanserijskim ulogama, onda to sigurno jesu Bandović i Nela.  

I iako je teško biti Bata, ne sumnjam da bi Bata se smejao gromoglasno tokom ove predstave, stojeći aplaudirao i uzvikivao "bravo" nakon poslednje scene u kojoj Ilija Čvorović - taj čovek koji je upao u žešću paranoju, uveren da je njegov podstanar Jakovljević (zanimljiv i vrlo odličan Milutin Milošević) francuski špijun, zove prilikom srčanog udara svoju sestru Đurđu (sjajna odluka da filmski Đura postane pozorišna Đurđa, a tu ulogu dobije fenomenalna Dušanka Stojanović Glid) da požuri na aerodrom i uhvati špijuna koji mu je pobegao.  

Bandović je dobar, uverljiv u paranoji, ali ona koja je pokidala je Nela Mihajlović. Briljirala je u ulozi Danice koja je prvo mislila da njen suprug umišlja neke stvari a onda počela strasno da ga podržava, konfrotirajući se i ćerci (Katarina Marković jedina slaba tačka predstave, najviše zbog odsustva facijalne ekspresije i skoro pa uvek iste glume). Dobar je i momenat sa Vanjom Miličić, koja je narator i neko ko peva vrlo simbolične pesme poput CIA-BIA.

P.S. Šta kažete januar još nije gotov?! Sarma!