INTRO

Skoro je gostujući u jednoj emisiji koju ne bih sad da imenujem, vrlo cenjen kritičar i publicista Igor Mandić rekao:

"Ranije sam se žalio što mnogo ljudi ne piše. Danas se žalim što mnogo ljudi ne čita".

Eto, meni je oduvek bilo tužno i uznemiravajuće koliko je naše društvo nepismeno i neobrazovano. Međutim, nikada se nisam žalila što malo ljudi piše.

Pisati, ne može svako i ne bi ni trebao svako.

Ali čitati, to bi trebao i morao svako da praktikuje.

Kako sam oduvek gutala knjige kao što zavisnik guta tablete, a i nešto sa strane piskarala, onako za svoju dušu rekoh: Ana, zašto ne bih i ti započela svoj blog?

Kada danas imamo cunami spisateljica koje prodaju u nekoliko hiljada primeraka svoje storije o sponzorušama, ženama u krizi ili o kvazi avanturama u Maroku, Monaku i nekoj sličnoj IN destinaciji, zašto ne bih i ja počela da pišem.

Ipak, obećavam, trudiću se da izbegavam devedesete i folk eru, Dubai avanture i raznorazne klimakse.

Naravno, niti želim niti smatram da sam ja, neki "JA" u pisanom svetu.

Ovaj blog će najviše biti jedna vrsta mentalnog ventila, mogućnost da prodiskutujem sama sa sobom, ali i sa slučajnim posetiocima bloga o svim temamam koje se upravo diskutuju na neobaveznim friendly kafenisanjima, tokom ispijanja moke, frapea, nesa i sličnih slatkih, penastih i ukusnih užitaka:)

vaša

Ana