Ljudi,zveri i bestije...

Nijedan mart više nije samo mart za nas.

Radosni vesnik proleća, nama je svake godine najviše podsetnik na definitivno najgori koktel koji smo popili u našoj istoriji čije posledice ćemo osećati za ceo život, ne samo mi nego i sve buduće generacije jer narod koji na greškama ne uči, već ponavlja te iste i vrti se u krug, nema neke optimistične i realne šanse da će promeniti svoju učestalu praksu da sam sebe ukopava i upropašćuje.

Čak ni tog famoznog 6-og maja! 
   
U sred tog zlosutnog marta pročitala sam odličnu knjigu, još jedan podsetnik na život gde smo od ljudi svi na ovim prostorima postali zveri i beshtije.
jer tako je bilo.
Iako fikcija, roman tj radnja romana "Top je bio vreo" od Vladimira Kecmanovića- najavljen kao pucanj koji je uzburkao balkanske duhove, je zanimljivo vođena i građena priča koja je mogla da se desi u ratnom, urušenom, opkoljenom Sarajevu gde vlada puko preživljavanje, bol, gubitak koji menja ljude i oblikuju njihovu svest ali i dela.

Šta treba o Kecmanoviću da znate?
Ništa.
Delo je dovoljno da pokaže bar to da je vrsan pisac čije kratke, baš kao pucanj rečenice pogađaju u sam centar, kao top u srce a o čijim temama skoro niko ne voli da čita, niti da piše.

Odrastao u Sarajevu, završio Filološki fakultet u Beogradu gde sada i živi, Vladimir je roman "Top je bio vreo" objavio 2008.godine. Za pomenuti je dobio nekoliko nagrada, takođe je ušao sa ovim romanom u najuži krug za Ninovu nagradu.

Elem,

Sećam se kada sam '99 prvi put krenula putem Bosne. Iako sam generalno bila mala da shvatim ceo rat sem opšte konfuzije i kontuzije roditelja,tv-a koji stalno pokazuje neke ljude sa oružjem i sate u redu za mleko koje sam provela sa bakom, pa i zašto se mama boji što idemo tamo iako je tada rat bio već gotov skoro 5 godina, nisam bila slepa da vidim kako je jednom prelepo podneblje uništeno,razoreno,napušteno...

"Top je bio vreo" priča o ljudima u opkoljenom gradu više nego o samom gradu jer bit grada i čine ljudi koji u ovoj priči ali i realnoj, nisu bili ni Srbi,ni Hrvati,ni Muslimani,već Sarajlije koje su predstavljale kao i sama Bosna, bit Jugoslavije shodno tome da je upravo Bosna bila Yuga u malom, daleko više nego Beograd ili Zagreb ili Ljubljana.

Ovo je pre svega priča o odrastanju jednog dečaka u krajnje suludom, ratnom okruženju.
Priča prati njegovo nemo posmatranje od onog momenta kada mu topovi s brda ubijaju porodicu a on biva zbrinut prvo kod komšinice Tidze, provodeći ipak najviše vremena uz druga Amera i njegovog starijeg brata koji u susednoj zgradi valja štek sa crne berze da bi kasnije o njemu vodio brigu komšija Nikola, prisilni radnik muslimanskih rovova.

Nemi dečak dane provodi najviše posmatrajući oko sebe ljude koji se menjaju i od malih trzavica stvaraju atmosferu gde na kraju više nisu komšije i ljudi već Srbi,Muslimani i Hrvati, neki sa protekcijama koje imaju sa tadašnjom vlašću,neki sa strahom većim od svih topova.

Upijajući sav haos koji se polako stvara, dečak se drži uz neke još postojeće slamke dobrote i nežnosti dok se ne nakupi nekoliko događaju koji ga teraju da odraste brzo i na pogrešnu stranu sa tuđim glasom i tuđim delima....

svakako topla preporuka da pročitate delo, a ja hitam na felixa i sibir!:)