Knjiski koktel

Pročitati dobru knjigu.

Ponekad može da znači sve. Može da bude dovoljno.
jer, citaraću Tagora:
''otvorena knjiga je mozak koji govori;
zatvorena,prijatelj koji čeka;zaboravljena,duša koja oprašta a uništena,srce koje plače...''

Ti sati oteti od drugih, ta teleportacija u mestu, nalik čistoj čari, moment kada vas neka priča obuzme, prodrma, to može da bude puno, ne?

Pogotovo leti, pored mora ili reke, kada pročitate dobru knjigu..mamilina!

Ovo leto je počelo sa 1Q84(geopoetika).
Ne tako poetičan kao u zapadno od sunca i šumi ali opet intenzivan i mističan, Murakami nije razočarao shodno divnim glavnim likovima, tipičnim Murakami likovima u kojima se toliko nalazim da ponekad pomislim da imam neke nedokazane ali daleke japanske gene.

Temu dvostrukog života, tj paralelnog sveta Murakami je obradio je na jedan nesvakidašnji način.

Obuhvatio je sve, i ljubavnu priču fluidne percepcije, i triler tarantino atmosfere moći i nekih skrivenih struja ali i mističnost i duhovnost shvatanja ovog sveta..., a sve je počelo običnim dodirom jednog dečaka i devojčice . 

More je donelo Levijev duhoviti roman’’ Moje ljubavi,moji prijatelji (evro giunti)‘’ali i poslednji nestašluk (paideia) od Ane Gavaldi. Dva simpatična, opuštajuća romana, perfektna za talase u okolini i žubor borove šume.

Posle je došao smešni ples (lom)Baretića, divna autobiografska storija o odrastanju, moru, ljubavi, prijateljstvu.

Ipak biseri leta usledili su tek iza mora, iza talasa, na bg moru i zemunskom keju.

 ‘’Blizu je daleko’’(Bernar) od Sare Kadefors je sjajan roman telma i luiz atmosfere sa netipičnom pričom i jednom opuštenom, laganom naracijom koji me je odveo u jedan grad u Švedskoj gde sve počinje i završava se sa Silvijom.

Silvijom, jednom od najzanimljivijih ženskih književnih likova koje sam imala prilike da upoznam.
Ženom koja je tek tako uradila ono što je barem svakom od nas palo jednom na pamet- samo da odemo. Nije bitno gde ali samo da odemo iz ovog odgovornog i poznatog nam života kada prikipi, kada postane teško.

Period koji Silvija provodi sa Lizbet najbolji je kao i onaj na samom početku kada upoznajemo sposobnu Silviju koja spava u svom automobilu a hrani se i oblači u Ikeji.

Vrlo efektan, filmski i nesvakidašnji roman koji obavezno treba da  pročitate. Ukoliko već niste. 

Za razliku od Silvije,Grej iz Tokia(laguna) je poput Murakami žene, samostalna, čudna, tiha, mistična i sama sebi dovoljna a opet puna rana koje traži da neko izleči, da ih neko oslobodi i objasni.

Britanka Mo Hejder u odličnom, jezivom na momente ali snažnom zemljotresu koji ima  sve odlike murakamijevskog stila, dovodi priču iz perioda najcrnje japanske ali  i kineske prošlosti,stravičnog masakra u Nankingu.

!Četiri godine pre nego su Sjedinjene Države uvučene u rat na Pacifiku napadom na Perl Harbor, 1937.godine japanske snage su ušle na kopno Kine i napale prestonicu Nanking. Dalji događaji su premašili najgore strahove svakog kineskog građanina,pošto se japanska vojska predala jednomesečnoj orgiji silovanja,mučenja i kasapljenja.

Dugo se raspravljalo o tome šta je navelo inače disciplinovanu vojsku da se tako ponaša a ceo ovaj masakr bio je dugi niz godina zataškan od strane Japana.
Vrlo vešto Mo Hejder prepliće prošlost Nankinga sa današnjim Tokiom u kojem jedan čovek tragične Nanking užasne prošlosti i Engleskinja, neverovatnih poriva i životnih odluka traže način da shvate događaj o kojem niko ne priča i koji ne dobija prostor koji bi trebao svaki zločin da ima iz jednog prostog ali najbitnijeg razloga:Ne ponovilo se!

Poslednja u ovom letnjem koktelu odličnog štiva je roman ''Fiesta de chivo''(laguna) od Maria Vargasa Ljose.
Jarčeva fešta je još jedno podsećanje na jedan krvav događaj u ovom slučaju eru, koji me je preselio sa azijskog tla na tlo Latinske Amerike gde se odavno gaze sva ljudska prava i sloboda i gde nije postojala nijedna zemlja koja bar u jednom periodu nije prošla kroz eru nekog diktatora i nemilosrdnih vojnih hunti.
Izvanredni Ljosa u svom pitkom, vizualno jakom stilu iz vizure lične priče Uranije Kabrol prepliće i oslikava život u Dominikanskoj Republici od 1930. pa do 1961. godine kada je ceo taj period bio poznat kao era Truhilja.
Rafael Truhiljo, pravi je predstavnik diktatora poput Pinočea, Bebe Doca, Batiste i drugih diktatora koji su obeležili svoju zemlju siromaštvom, strahom, ubistvima, nestalim licima i sličnim jezivim događajima.
Iako vidim da je Ljosi prebačeno kako je ovim delom na neki način pokušao da ublaži lik i delo Truhilja, ne bih se složila sa tim jer iako je malo naznačio ljudskosti kod Šefa kako su ga zvali popularno, Ljosa nije ukinuo ili preobukao surovost jednog beskrupoloznog čoveka koji je možda u sve uleteo sa jasnim i čistim ciljevima ali je ubrzo skoro odmah zaposeo vlast na najokrutniji, krvaviviji i najsuroviji način!

Kao i u Tokiu, neke scene su potresne i traže jak želudac ali ove dve knjige su blago koje je šteta propustiti.
U zlatnoj jeseni koja se bliži, svaka pomenuta knjiga je toplo preporučena!!