Pogled (Vislava Šimborska)
LJUBAV NA PRVI POGLED
Oboje su uvereni,
da ih je ujedinilo iznenadno osećanje.
Lepa je takva sigurnost,
ali je nesigurnost još lepša.
Smatraju da ako se nisu poznavali ranije
da se među njima ništa nije događalo.
A šta na to ulice, stepenice, hodnici,
na kojima su se mogli odavno mimoilaziti?
Htela bih da ih upitam,
zar se ne sećaju –
možda u kružnim vratima
nekad, licem u lice?
Nekakvo ’’izvinite’’ u zagrljaju?
’’Greška’’ izgovoreno u slušalici?
- ali znam njihov
odgovor.
Ne, ne sećaju se.
Veoma bi ih začudilo,
što se već duže vremena
njima bavio slučaj.
Još uvek sasvim spreman
da se zbog njih pretvori u sudbinu,
zbližavao ih i udaljavao,
preprečavao im put
prigušujući kikot
skakao u stranu.
Postojali su znaci, signali,
šta s tim što su nečitljivi.
Možda pre tri godine
ili prošlog utorka
jedan listić je preleteo
s ramena na rame?
Nešto je bilo izgubljeno i podignuto.
Ko zna, nije li to lopta
u čestaru detinjstva?
Bile su kvake i zvonca,
na kojima je pravovremeno
dodir prianjao uz dodir.
Koferi u garderobi jedni kraj drugih.
Možda je jedne noći postojao ujednačen san,
izbrisan odmah posle buđenja.
Uostalom svaki početak
samo je dalji nastavak,
dok je knjiga zbivanja
uvek na pola otvorena.
U petak, 01. februara navršiće se godinu dana od smrti poljske pesnikinje Vislave Šimborski. Damu koja je dobila Nobelovu nagradu za književnost 1996. godine, veliki broj kritičara smatrao je Mocartom poezije...
Oboje su uvereni,
da ih je ujedinilo iznenadno osećanje.
Lepa je takva sigurnost,
ali je nesigurnost još lepša.
Smatraju da ako se nisu poznavali ranije
da se među njima ništa nije događalo.
A šta na to ulice, stepenice, hodnici,
na kojima su se mogli odavno mimoilaziti?
Htela bih da ih upitam,
zar se ne sećaju –
možda u kružnim vratima
nekad, licem u lice?
Nekakvo ’’izvinite’’ u zagrljaju?
’’Greška’’ izgovoreno u slušalici?
- ali znam njihov
odgovor.
Ne, ne sećaju se.
Veoma bi ih začudilo,
što se već duže vremena
njima bavio slučaj.
Još uvek sasvim spreman
da se zbog njih pretvori u sudbinu,
zbližavao ih i udaljavao,
preprečavao im put
prigušujući kikot
skakao u stranu.
Postojali su znaci, signali,
šta s tim što su nečitljivi.
Možda pre tri godine
ili prošlog utorka
jedan listić je preleteo
s ramena na rame?
Nešto je bilo izgubljeno i podignuto.
Ko zna, nije li to lopta
u čestaru detinjstva?
Bile su kvake i zvonca,
na kojima je pravovremeno
dodir prianjao uz dodir.
Koferi u garderobi jedni kraj drugih.
Možda je jedne noći postojao ujednačen san,
izbrisan odmah posle buđenja.
Uostalom svaki početak
samo je dalji nastavak,
dok je knjiga zbivanja
uvek na pola otvorena.
U petak, 01. februara navršiće se godinu dana od smrti poljske pesnikinje Vislave Šimborski. Damu koja je dobila Nobelovu nagradu za književnost 1996. godine, veliki broj kritičara smatrao je Mocartom poezije...
Коментари