Veni, vidi, viči ( Istanbul vol.2)

Beograd, ogroman grad. Eee, da vas vidim u Istanbulu. U gradu koji ima skoro 18 miliona stanovnika. Tek u Istanbulu sam shvatila kako je Bosancu ili Crnogorcu ili bilo kome ko dođe u Beograd iz svog malog (max 200 000 st.) grada. Haos. Ne zna gde bi pre. Ni gde je šta. Treba mu nekoliko godina da se sabere. 

U Istanbulu neki delovi grada su udaljeni od centra toliko da ljudima treba minimum tri sata da bi došli do centra, Taksim trga. Tako da, ko ne mora, kontinent, odnosno most ne prelazi. 

“Bog i ljudi, priroda i umetnost ovde su zajedno, stvorivši tako savršeno mesto vredno svake posete”

Svesti ovaj grad na jedan utisak je nemoguće. Istanbul je grad koji svakim danom raste. Grad koji čuva staro, prihvatajući novo. To je grad džamija, ali i palata. Grad mostova i mora. Oronulih zgrada, koje bi popadale kao domine ukoliko ga jednom ne daj Bože pogodi neki zemljotres.  

Ono što Istanbul nije, a vlada neko uverenje da jeste, je grad kafe. Ima, nije da nema. I lepa je. Prava turska, mia preferita. Mala, poslužena s lokumom od ruže. Međutim, naspram Turaka mi mnogo više pijemo kahvu. Dok oni daleko više piju cay nego Englezi. Ujutru dok još nisu otvorili oči pa do večeri kada gledaju Derviše, obavezan outfit kako za domaće, tako i za strance je čaj i nargila.

Već prvog dana iz četvrtog dvorišta Topkapi palate uočili smo presladak kafič Set Ustu. Sutradan smo već našli put ka njemu preko Gulhane parka. A on, leškari tik uz obalu, merkajući Azijsku obalu i evropski deo oko Dolmabahce palate. Fjaka. Od jutra do večeri. 

Ovde veliki broj ljudi ima običaj da dođe rano, već od 9h s burekom ili nekom drugom vrstom hrane. Dođu, sednu da doručkuju i naruče čaj. Tura za celu porodicu. A čaj u mesinganom čajniku. Ma, ljudi milina. Samo vi, Bosfor i Istanbul. I čaj. Svako jutro ovo je bila naša polazna tačka i ako ikada budem putem Istanbula krenula opet, u Set Ustu prvo ću u goste!

Kada ostavite Old city u retrovizoru i uputite se preko Galata mosta, napušate staro i kročite u novo. U Bejoglu, evropsku živahnu četvrt Istanbula iz 19. veka u kojoj se nalaze luksuzne prodavnice, knjižare, galerije, restorani, noćni barovi. 

Do početka njihove Knez Mihailove (ulice Istiklal) dolazite uspinjačom koja ide drugim najstarijim metroom u Evropi- Tunelom- koji spada u najkraće metro linije u Istanbulu, a  izgradili su ga Francuzi 1875. godine. Šetnja kroz ovu ulicu (red butika, red restorana) mami sva čula, te nije čudno što sasvim slučajno završite u Čiček pasažu, nekadašnjem elegantnom šoping centru, sadašnjem domu turskih restorana.

Ipak ni Čiček, ni Istiklal vam ne oduzimaju dah koliko sam kraj oko Galata kule, i sama kula. 

Generalno, posle Gulhane parka i Set ustu kafića koji su vaše Sultanahmet mesto, Galata kula postaje vaše Bejoglu mesto. S Galata kule proteže se najlepši pogled na Istanbul. Rotacija 360 stepeni. Dok na vas viče živčani Francuz da idete u pogrešnom smeru kazaljke. Ma, idi do šejtana i pusti me da uživam.

Pijete kahvu s lokumom, a onda polako krećete ka mostu, nazad ka starom gradu, dok sunce silazi u more. I zadržavate se na mostu jer se neko super setio da ispod mosta i s jedne i druge strane smesti riblje restorane!

I da probali ste njihov đevrek, njihove kofte, njihov kumpir, slan i redak ajran, jeli ste baklavu, i onu običnu i onu s pistaćima, ali ništa vam nije priraslo srcu kao Balik ekmek.

Dimljena skuša. Freške upecana tik ispod vašeg restorana. U toplom somunu, sa svežom salatom i lukcem. Must eat, on and on:)

Kada noć padne, pomislili biste da grad poludi, ali ne. Bar iz mog iskustva, grad noću ima jedan prefinjeni šmek. Pogotovo je to slučaj sa Sultanahmetom. Manje ljudi nego tokom dana, glavna svetla padaju s prelepih džamija. Mesta se zauzimaju u malim, slatkim kafe barovima s tipičnim turskim divanima gde svako veče nastupaju lokalni derviši. 

Pre toga pored MADO dnevne doze sladoleda gušt je otići do neke džamije, npr Sulejmanove (remek-delo arhitekte Mimara Sinana iz 1557.god). Ubedljivo najlepša džamija u Istambulu. Nemojte da je preskočite kao što većina zna!

Sulejmanova i Aja Sofija

malo po malo i već je došao dan za povratak.

nismo videli sve što smo hteli, ali i znali smo da je to nemoguće.

jer ovo je grad koji traži part two, a i part three.

i ovo je grad čije utiske nećete moći nedeljama nakon, stišati.

veni, vidi, VIČI.

do sledećeg Cara i grada, putujte jer nema ničeg lepšeg.

Canon Marketing Film - Istanbul, shot on the new 60D from Georgina Lloyd Parry on Vimeo.

INFO vol. 2 :

Kada krenete da cirkulišete ulicama ovog ogromnog grada, pomislite da ste u orijentalnom Milanu, jer na svakom koraku se nalaze butici, bazari na otvorenom i ljudi koji vas "love" u sporedne ulice ne bi li vam prodali kožu, trenerke i jeans. 

Dok jeans, patikice i majice za jeftine pare možete da pazarite u LC Waikiki, kožne jeftine jakne (oko 35 eura nakon cenkanja) možete da nađete na uglu tržnog centra Morava (koji se nalazi u centralnoj ulici Ordu Caddesi, kojom idu tramvaji T1, na potezu između Univerziteta i Bajazit skvera).

Kapali čaršija (Grand bazar, radi od pola devet do 19h, zatvorena nedeljom) koja je od Laleli oblasti udaljena 200 metara, je lavirint od 4000 prodavnica. Skupo i zagušljivo. Ko ima živaca i želi da poludi, slobodno neka ovde uđe. Ostali neka samo provire i "snime" atmosferu. 

Isti slučaj je s egipatskim bazarom začina Misir čaršijom (isto radno vreme kao i Grand i takođe nedelja je neradan dan), koja se nalazi nasuprot mosta Galata kod Eminomu stanice. Ovde iskoristite priliku da isprobate for free ratluke i ratluke, pogotovo one s narom i pistaćijem, bez šećera. Cene se kreću od 25 do 68 lira za kilo ratluka. Takođe, kupit bar neki njihov čaj, npr apple tea ili black one.

Doći u Istanbul, a ne probati njihove specijalitete je greota! Istina je takođe, da baš ne stignete sve da probate, koliko vam oči požele, ali bar nešto možete.

Tako pored čaja i kafe, ne propustite da popijete sahlep, 5,5 lira ili da žeđ utolite ceđenim sokom od nara, 5 do 7 lira. Čaša piva je 7 lira, vina već od 15 do 18 lira.   

Za ručak ukoliko ste u žurbi za 2, 5 lira možete na ulici da jedete kebab, ali toga imate koliko hoćete i u Beogradu. Ono čega još nema kod nas, a brzo vas zasiti je kumpir (kuvani krompir, punjen svim i svačim od sira do pasulja i kukuruza) a košta u proseku od 5 do 8 lira.

Ono što po meni morate da bar jednom jedete je balik ekmek, dimljenu skušu u somunu sa salatom. Za ovaj užitak je dovoljno skoknuti do restorančića ispod Galata mosta. "Naš" je bio prvi s eminomu strane, gde nas je porcija dva balik ekmeka s dve preukusne čorbe koštala 26 lira(balik 5 lira po osobi). 

U restoranima je hrana generalno skupa, za dvoje teško ispod 50 lira, a porcije nisu baš velike. Npr u Čiček pasažu kod Istikal ulice, dve porcije njihovih ćufti (kofte), plus jedna salata, jedna koka kola i efes izašle su 54 lire.

Za poslasticu obavezno probajte njihovu baklavu (8,5 lira), kako onu klasičnu tako i onu sa pistaćima (Koska poslastičarnica). Ako su vam turske poslastice preslatke(kao što su meni sve sem pomenutih baklava), onda častite sebe sladoledom od kozjeg mleka (11 lira, kup od tri sladoled kugle, sa šlagom i voćem) u Mado lancu poslastičarnici.