среда, 08. мај 2013.

Veni, vidi, viči ( Istanbul vol.1)

Zamislite Beograd s x deset stanovnika, umesto Ušća da ima Bosfor, i da je gradom rasuto 3300 džamija. 

Nijedan grad me nije toliko podsetio svojim zidinama, mentalitetom i hranom na beli grad koliko me je podsetio nekadašnji Konstantinopolj i Carigrad, a današnji Istanbul. 

Pogotovo kad krenete od aerodroma do Laleli oblasti gde su smešteni hoteli. Tada vam se čini kao da prolazite malo Novim Beogradom, a malo dole Radničkom. I kada krenete obalom ka Galata mostu, preko puta vam maše luka Beograd, Beton hala, Brankova i sam centar skriven iza zidina. 

Jedino je Kališ pobegao u Rumeli zidine. 



U Istanbul se retko ko zaljubi na prvi pogled. Čini vam se ogroman, haotičan, prljav, siromašan i siv. Ring a bell? Samo što ste sleteli, a već brojite dane do povratka. 

Još kada se spustite na Bosfor jer vas je tanka plava linija namamila dole, a tamo kilometarska ograda. Do mora, no way. Samo možete da mu mašete. Lanet olsun, što bi rekli Turci. 

Uveče vas ludi vodič Zeki vodi na brdo Čamildže, da po mraku vidite panoramu grada. Lanet olsun vam opet prolazi kroz glavu, ali smejete se ko ludi jer Zeki toliko nepovezano i bzvz priča da ne stignete da zapamtite sve njegove lapsuse(u momentu kada je iz vedra neba spomenuo Cezara i reku Rubikon i čuvenu Cezarovu :"Veni, vidi, viči", ceo autobus je bio na podu!:) 



Sutra je novi dan kada odlučite da ovom gradu date drugu šansu. Ustajete rano, umor ste ostavili u prethodnom danu i bez vodiča putem dveju najgrandioznijih džamija se upućujete. 

Na ulicama je gužva, ali opuštena, nenametljiva. Sunce još ne prži, već toplo miluje, a blagi morski povetarac drži temperaturu Tamam. Sada ste već locirali i glavnu ulicu, i glavnu tramvajsku rutu i glavnu menjačnicu. 

Usput uzimate kuvani đevrek, ili borek (njihov burek) sa štand prikolice koje možete da nađete na svakih 5o metara širom grada. Smešite se, jer na glavnom trgu, u parku između dve džamije nema skoro nikog sem uspavanih mladića koji prodaju vodiče. I smešite se, jer je sve prelepo i nestvarno, i vi ste konačno u Istanbuluu!!



Postoji neka posebna draž tokom putovanja kada u prelepom, sunčanom danu krene cela Evropa da se gužva pred blagajnom kulturnih spomenika. Dominira engleski, ali i grubi nemački, tu je i razigrani italijanski, kao i izgubljeni srpsko-hrvatski. Kakva EU, kakvi bakrači.

Topkapi palata, pa Cisterna, pa Aja, pa Ahmetova. U ovom istorijskom delu- Sultanahmetu nalaze se glavne znamenitosti Istanbula. Red šetnje, red divljenja i red ceđenog soka od nara. 

U Topkapi (dom sultana od 1461. do 1856. godine kada se svi sele u Dolmabahce palatu)  oduševljavaju dvorišta, pogotovo to četvrto s pogledom na Bosfor. Iz prostorije u prostoriju shvatate da su sultan i njegova svita i žene uživali. Ceo dan Fjaka i kafenisanje po niskim, udobnim divanima. (Ne propustite Divan i prekrasnu sobu s časovnicima).

Sofija (532.god) i Ahmet (1616. god). Dve veličanstvene džamije koja stoje jedna nasuprot druge kao žena i muž, uprkos vremenu opstaju i očaravaju. Aja je oronula. Spremna za restauraciju. Nosi mozaike i zidove koji se ljušte, i neku nestvarnu svetlost koja bljesne kroz red prozora. Freske su prelepe. Orijentalni prstenovi kič. Ona je vladarica noći, vatreno crvena i superiornija od plave.

Ahmet je princ dana. Toliko je lep, da sve slike potrošite na njega. Učenik velikog arhitekte Mimara, Sedefkar Mehmed-aga kao da je hteo da nadmaši svog učitelja. 20 000 izničkih pločica ukrašava zidove i galerije. Lepši svod niste videli. Bosfor na tavanici.



Cisterna je već nešto drugo. Skok u šesti vek. Dok još kaplje voda s tavanice, a mističnost svetla vodi vas u daleku prošlost kada je cisterna snabdevala vodom Veliku palatu, ne možete da verujete da tu ima 336 stubova. I tu kao i u Aji stavljate prst u stub želja. Dvaput, za svaki slučaj:) 

Pored stubova, glavna atrakcija su dve glave meduza. Postavljene naopako, s uverenjem da su kao i stubovi uklonjeni s nekih drugih mesta i iskorišćeni ovde.  Kažu da je uživancija kada se održavaju koncerti klasične muzike. E pa ne može i jare i pare. Drugi put.




Sada već sunce prži, ali nemate vremena da se krijete i odmarate. Idete kroz park Gulhane, spuštate se ka obali, ka svežem morskom vazduhu. Sve peške. Tramvaj je za poslednji dan, kada ne želite da vam propadne ni sekunda, i lovite sva mesta koja niste videli.

Elem,Lale.  Kakva Holandija, kakvi bakrači. Najomiljeniji cvet Mehmeda Osvajača i Sulejmana Veličanstvenog je glavni ukras celog grada.

Istanbul definitivno nema puno zelenih zona. Grad je dnevno veći za 1200 novih stanovnika, i svaki kvadrat zelenila "umre" ne bi li napravio mesto za beton. Međutim, one ušuškane i uređene zen zone koje postoje mala su rajska blaga, prepuna lala u najraznovrsnijim bojama. Bthw, najveća zelena površina u gradu je Beogradska šuma, koja se nalazi 19km od centra Sultanahmeta, u četvrti Sarijer.

Lale su kultivisane i uzgajane u Turskoj još od 11. veka. Ime tilipan (lat. tulipa), lala je dobila od turske reči tulbent ( turban), zbog načina otvaranja latica. U osmanlijskoj istoriji postoji čak i epoha Doba lala (vladavina Ahmeda Trećeg) kada je cvetala nauka i umetnost i kada se veličao kult lala.



Bosfor za smiraj dana. I umornih nogu. Samo 10 lira (5 eura). Od Eminomu, ka prvom mostu, i drugom. 

Do Rumeli zidina. Kružno, tik kraj Devojačke kule, dok se palate nižu kao biseri. A onda na ribu, ali to je već druga priča.

Samo jedan dan je gotov. Juče ste buncali, a danas ste već spremni da vičete. 

(nastaviće se, ali to ste već znali:)

INFO vol. 1:

Istanbul, nekadašnji Konstantinopolj i Carigrad udaljen je od Beograda 976 km. Do ovog grada koji je u u svojoj bogatoj istoriji bio dom tri svetska carstva (rimskog, vizantijskog i otomanskog) let avionom traje sat i petnaest minuta, dok autobusom zavisno od stajanja na granici i pauzama vam treba od 14 do 24 sata. Kada dođete u Tursku, obavezno promenite vreme jedan sat unapred. 

Glavna valuta u Turskoj je lira, i za 1 euro tokom majskih praznika mogli ste da dobijete 2,3 lire (većina menjačnica (doviz na turskom) ne naplaćuje proviziju). Turci vrlo slabo pričaju engleski, tako da je poželjno da naučite i nekoliko najosnovnijih turskih reči.


Većina hotela smeštena je u zoni Laleli (gde su univerziteti) na pola sata hoda od glavne istorijske oblasti Sultanahmet, koja je jednako toliko udaljena kolima od aerodroma Ataturk.  



Gradski prevoz je savršeno organizovan, gužve su najviše oko 4, 5 sati, ali nisu veće od naših. Nažalost, metro koji bi mogao ceo Istanbul da "obuhvati" još je u izgradnji, ali zato autobusi i tramvaji saobraćaju na nekoliko minuta i pokrivaju ceo grad. Moj savet je da koristite tramvaje koji idu od šest ujutru do ponoći. Žetoni (3 lire jedan) se kupuju na jetonmatiku kraj tramvajskih stanica i da biste prošli na tramvajski peron morate prvo da ih ubacite u obrtni krst. 

Glavna tramvajska linija T1 koja staje u Laleli prolazi kroz Bajazit, Čemberlitaš, Gulhane, Sirkedži i Eminomu, pre nego pređe most Galata do Karakoja i nastavi dalje preko Tophane do Kabataša. Od Karakoja, kao i Kabataša idu uspinjače do centra Bejogla. Od Karakoja, uspinjača vodi do samog početka njihove glavne ulice Istiklal, dok uspinjača od Kabataša vodi do samog Taksim trga. Karta u jednom pravcu košta 4 lire.   


Istanbul je grad kontrasta, ali i neverovatne hrane, ogromnog broja butika i čak 3 300 džamija. Ovo je grad i čaja, koji je daleko omiljenije piće od kafe koje Turci piju 24h. Širom grada postoji mali milion lokacija u okviru kojih možete sebe da počastite s toplim čajem koji će vam ljubazni domaćini poslužiti u mesinganim čajnicima.

Nedaleko od glavnog ulaza u Plavu džamiju nalazi se kafić Dervis, dok se u niskom dvorištu iza zadnjeg ulaza u džamiju nalazi mali, sladak Cafe Mesale. Moj predlog je da u jedan od ova dva svratite uveče kada su nastupi derviša, a da za vreme dana odete u prekrasan Set Ustu, na kraju Gulhane parka s pogledom na Bosfor i Devojačku kulu.

Kafu popijte na vrhu Galati kule, tik pred sam zalazak.
Ukoliko pijete jednu čašicu čaja koštaće vas 2, 5 lira (dervis), dok tura čaja za dvoje stoji 14 lira, odnosno 7 po osobi(set ustu). Kafa košta u proseku od 5 do 8 lira, sa strane Begoglu moka npr može da vas izađe i do 12 lira. 

2 коментара:

sashkonela је рекао...

Bejah u Istanbulu i ovaj tvoj putopis mi ga je tako lepo vratio u oci, nozdrve, secanja... Naravno da jedva cekam nastavak...

Ana је рекао...

hej pa imas nastavak, nego ja vezala link za vol.1
uzivaj u teleportaciji:) http://kafenisanjeiostalo.blogspot.com/2013/05/veni-vidi-vici-istanbul-vol2.html