Na kafi s Prešlicavanjem (Intervju s Nebojšom Krivokućom, vol.2)

U svet oglašavanja Nebojša je ušao odmah nakon radijske karijere, u oktobru 1998. godine kada je postao Junior Copywriter u agenciji McCann Erickson. 

Iako je već 15 godina (šest u Communisu) u "oglasnom biznisu" i dalje ne veruje u reči "umor", "moje" i "ne može"! 

Čovek od reči, suvo zlato mamino i To je TO!

Danas većina ljudi te zna kao autora bloga Prešlicavanje, ali iza tebe je velika i uspešna karijera kreativca. Ljudi su uvek bili skeptični prema reklamama. Zašto je to tako? 

Za taj odgovor je potreban odvojen intervju (smeh). Nedavno sam čitao: svega 3% ljudi veruje u reklame, 20% je rezervisano, ostali ne veruju ili ih mrze. To negativno što prati oglašavanje kao struku već dugo sada se dešava PR struci. Ljudi percipiraju da je sve to lobiranje, kreiranje, manipulacija. Što naravno nije tačno i moramo da poradimo i na percepciji struke kojom se bavimo. Ja izbegavam tu reč "marketing ". Moj posao je oglašavanje, komunikacija, "četvrtina marketinga". Suštinski, mi i danas radimo isto što su i stari Rimljani činili klesajući “ovde radi kamenorezac". Oglašavamo da su novi proizvod ili usluga lansirani, ne "kreiramo veštačke želje", već pružamo informaciju da postoji neki odgovor na vašu želju. Tražimo najefikasniji način da to saopštimo i trudimo se da taj način bude jasan i upečatljiv. 

Jel se sećaš svoje prve reklame?

Prva radijska reklama koju sam snimio, emitovao i prodao emitovala se na Pingvinu, 1992. Dobili smo zadatak da oglasimo da postoji novi distributer Benetona u Beogradu. Emitovala se samo jedan dan. Sutradan nas je vlasnik pozvao da je uklonimo s emitovanja, pošto mu je magacin opljačkan, a sva roba odneta! Danas često volim da kažem kako sam u prvoj reklami prodao proizvod do poslednjeg i taj uspeh više nikada nisam ponovio (smeh). Prvi slogan u "velikoj agenciji" bio je za Pampers pelene. Tadašnja akaunt direktorka me je izljubila kad sam joj na sto spustio slogan "Suvo zlato mamino!"

Kako se prepozna dobra ideja? 

To je ona sekunda kada se pogledaš s ljudima i kažeš "TOooooo"! Ne postoji savršen sistem ili idealni recept. Nekad je dovoljno 2 minuta, nekad 7 meseci, dok se ne dogodi "To!". Lep primer je kampanja za "Dijamant" za koju smo dobili i nagrade i nove klijente. Počnemo od toga šta je margarin, kako ovo, kako ono, hajde da pričamo i bacamo ideje na sto i tako dragi kolega Jovan krene  da priča "on je za kolače, ali i za slano, za sve je... i u sve se meša." Svi se pogledamo i viknemo: "To!" Valja prepoznati momenat, rečenicu koja će biti kičma kampanje. A onda je i hraniti i braniti krvlju i znojem. Često klijent ne vidi da ima pred sobom dragocenost koju si brusio danima ili nedeljama. Jedan od najvećih uspeha koji sam do sada zabeležio je višestruko nagrađivani radijski spot za "Pioneer" zvučnike. Nije ga bilo lako "prodati" klijentu. Ubeđuješ ih da u radio spotu emituju - tišinu. Na taj spot sam ponosan.

Prešlicavanje 

Za mnoge je blog neka vrsta mentalnog preživljavanja u ovom vremenu. Tvoj blog Prešlicavanje je nastao 2007. godine kada je zajednica blogova bila još mala.  Šta si očekivao da će blog tebi da pruži? 

Blog je bio odlična platforma i način da ne zaboravim da pišem (smeh). Svakodnevni posao mi je da sa što manje reči kažem što više, vremenom glava počne i van posla da ti funkcioniše u sloganima, nije ti dobro od toga, od svega praviš krilatice. Dodatno, želeo sam da kao i na radiju delim sa ljudima stvari za koje verujem da su vredne deljenja. Tako je počelo. 

Ko je smislio naslov bloga?

Prešlicavanje je bio radni naziv poslednje radijske emisije koju smo planirali. Tada, naravno, nismo znali da je poslednja. Ladislav Raičević i ja smo to radno zvali "Erotacija i prešlicavanje", namerna asocijacija na nešto kao noćni razgovori i to, iako nam to uopšte nije biolo na pameti, nego nam naslov bio zabavan. 

Jesi li se nadao ovakvom pozitivnom i jakom feedbacku? 

Bilo bi neiskreno da kažem da nisam.  Po nekim agregatima, tj. brojačima "Prešlicavanje" je među 15 najčitanijijih blogova u Srbiji: Amitz, Tanzanija, CyberBosanka, Mooshema, Istok, Mahlat... i tu negde - ja! To me iznenadilo. Blog obara sve rekorde u januaru i septembru, oko 30 000 mesečno, a sve zbog starog teksta “Kako sam proveo zimski/letnji raspust“. To je čudo - trudiš se godinama da pišeš o muzici, filmu, otkrivaš nove svetove i taj tekst dobaci do hiljadu - dve čitalaca, a jednu zezalicu na temu raspusta čitaju desetine hiljada (smeh), svake godine dolaze preko Googlea tražeći odakle da iskopiraju tekst za školu. Sada već znam koje teme privlače publiku i što može da te učini "uticajnim", ali meni je još uvek zabavnije da postavim tekst ili priču o albumu ili knjizi koji će za 20 ljudi da bude superzanimljivo otkriće koje će onda oni deliti dalje. Iako ne volim da gazim, da raščlanjujem gluposti na sastavne delove, to ponekad sebi dozvolim, kada me glupost zaprepasti. Nije lako odupreti se toj želji obračunavanja sa glupostima, jer ti Srbija svakog dana daje inspiraciju da budeš ljut. 

Kakav odnos imaš prema virtualnoj komunikaciji? Koliko je ona stvarna, održiva?

Ta platforma za komunikaciju je sjajna! Otkrio sam ljude s kojima delim srodne svetonazore, naklonost prema nekim stvarima, a te ljude ne bih nikad upoznao u "stvarnom" životu. Tako sam otkrio i Ivana Tokina, Magdu Janjić, i mnoge druge. A postoji i taj krug ljudi sa kojima sam razmenjivao prve komentare na blogu, vremenom smo počeli da se okupljamo u kafani. Šarena grupa, po ideologiji i ukusima, ali imamo zajedničke tačke i uživamo kada uživo razmenjujemo informacije i stavove.

39, Nik Hornbi i gitarski pasaž

Relativno skoro, u izdanju Booke objavljena je tvoja prva knjiga “39 pesama“ , koja je proizašla iz digitalne forme, a obuhvata 39 priča o isto toliko pesama koje su obojile tvoja leta, ljubavi, posao. Ko je dao ideju da ova digitalna forma postane i papirna? 

Izdavač (smeh). A verovao sam da ću ja sa tom idejom ići ka njemu, preduhitrio me! Kada sam započeo serijal pre svega želeo sam na blogu, inspirisan i Hornbijevom “31“ pesmom da u dve godine, do 39. rođendana napišem te priče – koje su miks ličnog i opšteg, mene i pop-kulture. Ivan Bevc se pojavio sedam-osam meseci pre kraja pisanja sa idejom da od toga pravimo knjigu. Dve nano-sekunde mi je trebalo da kažem "Da!" Nismo žurili, tako se poklopilo da promocija bude za moj 40 rođendan. Čekali smo i koncert Depeche Mode, da bi pesma "Enjoy the silence" koja je u knjizi dobila pravi epilog. Svi koji su radili na knjizi bili su fenomenalni i od velike pomoći - Ivan i Nika, lektorka Staša, Benusi je uradio odličan dizajn. Sve sugestije koje su davali bile su na mestu. Papir definitivno nije isto što i blog. Jezik je drugačiji, nema video klipova, linkova, potrebno je stilski usaglasiti sve. Kada objavljuješ priče na blogu nemaš u glavi celinu, ide tekst po tekst, po dva-tri mesečno... i onda neko od njih to pročita u kontinuitetu i kaže da imaš frazu "gitarski pasaž" na 14 mesta a reč "raspasovano" na sedam! :) 
  

U knjizi se nalaze i Igi Pop, i Partibrejkersi, i Svadbas, ali i Amira Medunjanin. Pokazao si da žanr nije bitan i da je muzika neko lično prepoznavanje.  Listu si završio s pesmom “From above“ koju je napisao Nik Hornbi. Nije li to najbolji mogući kraj?

Ta pesma se pojavila u vreme kada je nekoliko od "39" već bilo na blogu. Znao sam nakon nekoliko preslušavanja da ću s njom završiti serijal, da je to prava pesma za kraj. Veoma tužna pesma, iako spakovana kao čist pop. Strašan spot. A Hornbijeva "31" je potpuna eklektika: Springsteen, Suicide, Royksopp. On mi je prvi ukazao da lista ne mora da bude žanrovska. Od malih nogu sam mešao svašta, od kako su mi tetke poklonille album The Muppet Show vol. 1. Jedna od njih mi je posle dala i Paket Aranžman i "Stop making sense" od Talking Heads. Komšija Mića Ćorić mi je poklonio Human League, otkrio Joe Jacksona i Du Du A, osamdeset i treće. Starija tetka je slušala Dilana i sada zna ceo njegov opus da odsvira za desetku! Najmlađa tetka i danas sluša Peperse i Faith No More, iako je zvanično već - baka :) Moji su slušali dosta klasike, latinske amerike i sličnih stvari, ali i Stounse... Odrastao sam u fenomenalnom okruženju, pune uši muzike od detinjstva.

Koje pesme su ispale s liste? 

Od "domaćih" je sticajem okolnosti Rundek ostao van spiska, ali kako da izdvojiš neku od njegovih pesama, naročito iz vremena Haustora? Isto je i sa Azrom. Jedino da stavim kompletne albume. Možda naredna knjiga bude "42 albuma" (smeh). Malo je nedostajalo da u knjizi bude i Bijelo Dugme, meni draga i važna “Pjesma mom mlađem bratu" (iz Niša, 5. april 1978), taj stih "ostaćemo sami ti i ja/u svijetu kojem rod i ne treba"... Od stranih sam teška srca ostao bez The Stranglers “Midnight summer dream“. Tu pesmu sam čuo na letovanju sa 13 godina, nisam znao ko su uopšte oni. Zatim “In your eyes“ Petera Gabriela, ali ona čeka koncert u Zagrebu da dobije svoj oblik. Zatim Nik Kejv. Ali, polako. Biće i 49 i 69 pesama. Ništa u "39" nisam ubacivao na silu i pravio finte telom da bih dao pesmama više značaja nego što ih trenutno imaju.    

Nakon svega, Suba i ruta 66

Postoji li neki neostvareni san? Sfera u kojoj bi želeo da se oprobaš?

Želeo bih da ispričam do kraja, snimim film ili uradim sve što je moguće a posvećeno Mitru Subotiću Subi. Suba je u pokazao da je moguće napraviti značajnu karijeru van naše zemlje, a pošao je iz jugoslovenskog andergrounda. Paradoksalno je što ga Brazilci više cene i čuvaju sećanje na njega više nego mi. Bebel Gilberto je na svom prvom nastupu u Beogradu povikala: I am in the land of Subaaaaa!

Kako je krenula ta fascinacija sa Subom?

Sve potiče od obožavanja svega što je on uradio. To verovatno prelazi na polje biohemije. Kada sam prvi put čuo "Felicidad" sa njegovog "Sao Paulo Confessions", nisam znao ko je to, znao sam njegove ranije snimke, ali nisam znao da je to ponovo - on, a teče snimak na radiju B92... Kada sam otkrio ko je iza tog snimka, zavrtelo mi se. Čitao sam i Olivera Saksa tražeći odgovor zašto moj mozak tako deluje na Subina poigravanja zvukom i melodijom. 

Za Nebojšu putovanje je lek, i obećao je i Aleksandri i sebi da će svake godine bar neki put, putovati. Putopisi s Lefkade, Kube, Kefalonije, Istre i drugih mesta se gomilaju pa ko zna, možda nas Nebojša nakon 49, 69..., obraduje s nekim putopisom nalik Darelovima.

Kada konačno razbiješ kasicu prasicu, gde ćeš da pobegneš? Na Mediteran?

Do Mediterana je lako otići... Glavna želja je da zajedno sa Aleksandrom sletim na američko tlo i da krenemo rutom 66, putem Džeka Kerauka ka zapadnoj obali. Ne ovog leta, ne i narednog,  ali biće i to. 

Ima tu raznih želja. 

Kamena kuća sa terasom na dva mora, kako bi rekao pokojni Vava. 
I da snimimo neki serijal putopisa koji su moja druga velika strast. Aleksandra fotografiše, ja pišem. Tu je i želja koja ne verujem da će se ostvariti: da ponovo zasviramo. Konačno nam tehnologija omogućava da uradimo sve što smo uvek hteli. 

Koja je najvažnija istina koju si naučio do sada?

Čekaj, stani! (Pauza) Možda zvuči banalno, ali - sve je moguće! Možda ne u prvom pokušaju, i ne u onom obliku u kom si želeo, ali - fail again, fail better. Znam da se stvari ostvaruju kada im se ozbiljno posvetiš. A često vrtim jednu rečenicu koju Maximus u Gladijatoru izgovara pred bitku: "Ukoliko zateknete sebe kako jašete zlatnim poljima Jelisijuma, ne brinite se. Već je sve gotovo, mrtvi ste." Ako ulaziš u nešto,  budi neustrašiv. Ukoliko ne ulaziš u nešto puna srca, nemoj ni ulaziti. Postavila si teško pitanje... Tu je i istina koju mi je ćale jednom dao: "Šta god da radiš u životu, radi to najbolje što umeš i znaš", zlatan savet. I da, istina je da ljubav i muzika daju smisao svemu ovome. 

Lepši kraj nisam mogla da dobijem. 
Ne zaboravite da pratite Nebojšin blog Prešlicavanje.  

Do novih postova i intervjua, uživajte!:)