четвртак, 04. јул 2013.

Nasmej se, sličica

Kada ste poslednji put nešto fotografisali? Ovo jutro, juče ili pre pet dana?Nije bitno da li je neki kadar ostao u Instagram memoriji, LG ramu ili Kodak aparatu. Svako od nas voli da škljoca. Najviše, jer sretne trenutke želimo da vrtimo ne samo u glavi, već i u foto-albumu. Međutim, dok se mi pravimo da smo profi, tamo neko i jeste profi u svetu fotografije.

Negde krajem 2012. godine u meni se rodila ideja da uradim intervju s tri fotografa koji se bave različitim sferama fotografije. U želji da ljudima približim neku drugu fotografiju od modne, odnosno komercijalne koja čini mi se zauzima najveći deo u medijima, odabrala sam simpatičnu Draganu Paramentić iz sveta venčanja, Relju Ivanića koji slika arhitektonska dela i urbane prostore, kao i duhovitog i neposrednog Branimira Prijaka koji se najviše bavi dokumentarnom fotografijom.
Sa njima sam za style.rs pričala o tome šta je dobra fotografija, koliko "šminkanja" koriste za svoju fotografiju, da li baš svako može da bude fotograf i koje savete mogu da podele budućim mladim fotografima. 

Ovo je pre svega mali triptih koji sam sačinila selektivnim izborom nekih od njihovih odgovora. Draž cele priče je što su njih troje toliko različiti, koliko i njihove sfere.  


DRAGANA PARAMENTIĆ (nasmejsepticica.com)
Dragana koja je slučajno zalutala u svet venčanja obožava grafičke programe za obradu fotografije i ubeđena je da svako profesionalno ali i životno iskustvo znači. Fotografiju doživljava kao svet u kojem se pre svega dobro zabavlja, negujući neku svoju priču.   


Pored venčanja, koje su to druge sfere koje “izazivaju” tvoj objektiv? 
Teško mi je da objasnim, ali svako fotografisanje ne doživljavam kao posao, već pre svega kao priliku da naučim nešto novo i da se zabavim. Ono što zaokuplja moju pažnju su male, svakodnevne stvari u životu jer smatram da su jednako bitne kao velike. Meni je i ovaj mali list na stolu lep i neobičan, i priča bar meni neku priču, zanimljiv je. Sa te neke profesionalne strane, veoma me zanima i jako mi je bitno svetlo i atmosfera… Ono što me najmanje privlači je komercijalna fotografija nameštenih scena i modela. Kada sam počela da fotografišem ljude i njihove lepe životne trenutke, shvatila sam da ništa, ma koliko lepo stilizovano i namešteno, ne može da zameni tu iskrenu emociju i ljubav koja ne može da se odglumi.
Danas vlada neko uverenje da svako može da bude fotograf. Da li se slažes s tim i koliko smatraš da je bitna oprema u poslu fotografa?
Da, svako može da bude fotograf. Postoji veliki broj ljudi koji govore da ne mogu da se bave fotografijom jer nemaju dobar aparat. To su samo izgovori. Ako imaš neki iole dobar telefon, možeš da budeš fotograf. Apropo toga, ja sam svoj diplomski radila s plastičnim podvodnim aparatom. Drugo, foto-aparat ne pravi fotografiju, ti je praviš. Čak i ako imaš dobar aparat, ako nemaš ideju, nemaš ni fotografiju. Sa druge strane puno ljudi samo govori da su kreativni, i da imaju ideje. Stvarno, i? Ideja ne živi sama, moraš nešto s njom i da uradiš, da pokušaš, da pogrešiš, da naučiš…
Šta bi poručila mladim neafirmisanim fotografima?
Radite ono što volite. Nije bitno da li vidite sada poentu toga, važno je da je TO ono što vas čini srećnim i ispunjenim. Probajte sve što vas zanima. I to kada kažem mislim na sve, jer život nije odvojiv od posla. Plešite, čitajte, trenirajte. Naučite da volite svoj život. Jer ako uživaš u kafi, uživaćeš u ostatku danu i svemu ostalom. Neko kaže uživaću kada odem na odmor. Dobro, to je 10 dana, a šta ćemo da radimo s preostalih 355 dana? Zato napravite sebi život koji je uvek pomalo i odmor.

nastavak sledi ovde
RELJA IVANIĆ(reljai.com)

Reljine slike prvo sam primetila u katalogu BDW-a, a potom sam otkrila i njegov sajt SuperProstor koji je pokrenuo s prijateljem Kostom. U svetu fotografije Relja je perfekcionista. Ne voli grafičke programe, a najviše uživa u sferi u kojoj se njegova prisutnost ne vidi.  


Sebe karakterišeš kao arhitektonskog fotografa. Priznaćeš da je danas krajnje retko da se neki fotograf isključivo specijalizuje za ovu sferu. Zašto baš “prostorna“ a ne modna, dokumentarna ili neka druga fotografija?

Kod nas su arhitektonski fotografi još uvek retkost, ali već kod prvih suseda to nije slučaj, a da ne govorimo o razvijenijim zemljama. S druge strane, modna/studijska fotografija je u Srbiji prilično prisutna, jer tu ima daleko više para nego u dokumentarnoj ili arhitektonskoj sferi. Iako fotografišem i van okvira arhitektonske fotografije, u svim tim sferama ne nalazim toliko uživanje niti značaj kao u arhitektonskoj. Upravo svojim radom vezanim za časopis SuperProstor, težim da pokažem kako i mi imamo kvalitetnu arhitekturu, koja inače ostaje mahom nezabeležena, ili loše zabeležena.

Koje zdanje koje si fotografisao te je najviše oduševilo svojom građom, “pričom“? Bilo da je neka građevina kod nas ili van naše zemlje...  

Definitivno Muzej savremene umetnosti “Kolumba” u Kelnu. Zgradu je projektovao švajcarski arhitekta Peter Zumthor na ruševinama Gotičke katedrale i u sintezi sa kapelom izgrađenom na tom mestu posle Drugog svetskog rata. Taj muzej ima neverovatnu scenografiju. Minimalističkog dizajna, a stvari su akcentovane usmerenim, lokalnim osvetljenjem. To je potpuna suprotnost Luvru gde su eksponati toliko “zbijeni”, a osvetljenje klasično, te je nemoguće ni uživo sagledati sliku, a pogotovo ne na fotografiji. U Muzeju "Kolumba" se o svemu mislilo, toličko čak da se ne vidi uopšte odakle svetlo dolazi, samo slika, eksponat. Za mene taj objekat predstavlja savršenstvo, ne samo u arhitektonsko/scenografskom smislu, već i u odnosu prema nasleđu. To je nešto što bih voleo da vidim i u Srbiji, ali i u drugim muzejima u svetu.

Koliko je bitna oprema u arhitektonskoj fotografiji? Neki fotografi smatraju da oprema nije toliko važna jer je bitnija ideja od tehnike.  

Rekao bih da je i jedno, i drugo bitno. Bolji aparat svakako obezbeđuje veću fleksibilnost i pouzdanije rezultate. Arhitektonska fotografija je generalno od svih formi fotografije najviše tehnička. Sama arhitektonska fotografija nije “arhitektonska” ako ne zadovoljava određenu estetiku, određenu normu. Vrlo lako sklizne u takozvanu "uličnu fotografiju", turističku, ili u neku formu umetničke. Što se tiče vrednosti opreme, samo aparat može da košta 50 000 eura, a kompletna oprema kao jedan prosečan stan u Beogradu. Ja trenutno radim s opremom s kojom bi van naše zemlje bio u kategoriji naprednog amatera. Ovde već spadam u kategoriju polu-profesionalca.

nastavak sledi ovde

BRANIMIR PRIJAK (branaprejak.co.ba)

Više od fotografije, glavna je reputacija dokumentarne fotografije. O njoj sam pričala s Branimirom koji se pored fotografije bavi i muzikom, član je najmnogoljudnijeg boy benda u Bosni - Dvadesetorica! Za Branimira najbitnije je da prenese pozitivne stvari, ne smatra da je fotografija izgubila pojavom digitalne, a u slobodno vreme najviše voli da trči poljem i peva: Priđi bliže.   



Šta je najviše uticalo na tebe tokom profesionalne karijere? Koji su to ljudi, slike, knjige koje su te inspirisale, izazivale?

U zadnje vrijeme mi se sviđa umetnik Benksy i njegov film “Exit true the gift shop”, koji sam doživeo kao evolucijski u umjetnosti zbog tog konteksta javnog aktivizma. Film o izložbi Marine Abramović u Momi je isto jako interesantan. Postoji jako veliki broj umjetnika čiji rad jako cijenim i koji utiču na mene.  Trenutno čitam od Milorada Pavića kratke priče “Ruski hrt”…, tu je i Corto Malteze, Sineast (filmski magazin iz ‘82), novi broj zagrebačkog Zareza. Gledam ponovo sve filmove Hichoka, i opet mi prija Talking heads i njihov album Remain in light. Bitno je da u svemu podjednako uživam i da me podjednako inspirišu.

Koliko je dokumentarna fotografija zahtevna? Kako biraš teme, ljude o kojima ćeš uraditi seriju fotografija i kako nastaje jedan ciklus?

Dokumetarna fotografije ne mora biti zahtijevna ako ste u pravom trenutku, na pravom mjestu sa spremnim aparatom, na žalost to se rijetko dešava.  Bitno je imati dobru moć zapažanja i dobre reflekse.  Često morate da predvidite situaciju, ili iz ničega napravite dobru fotografiju. Teme za svoje fotografije biram spontano, ili kada vidim nešto interesantno čemu vrijedi posvetiti vremena. Zadnje od tema na kojima sam radim su Spomenici revolucije na području BiH, tj  odnos prema njima – sad i nekad. 

Vlada neko mišljenje da je fotografija pojavom digitalne, izgubila svoju “dušu“ i da svaka postprodukcija, fotografiju samo dodatno udaljava od njene primarne lepote. Kakav je tvoj stav prema tome ? 

Istina je da često filmovi koji su snimani 6oih ili 70ih godina, kao i  fotografija - prije pojave digitalne tehnologije, imaju tu neku magičnu atmosferu. Ipak, ne mislim da je fotografija izgubila dušu pojavom digitalne, samo je tehnologija olakšala korištenje i dala mogućnost svima da fotografišu. Neki dan sam vidio klinca koji ima 5 godina i slika s malim digitalnim foto-aparatom, pomislio sam da ga slikam i da na fejsbuku pored fotografije napišem- Konkurencija! Naravno, samo se šalim. Dolazi novo vrijeme i moramo se prilagođavati.

nastavak sledi ovde

2 коментара:

šef tamne strane mjeseca је рекао...

Ja baš jučer nešto fotografisao sa nekakvim skupim aparatom. I da budem iskren, sem onog zuma, i ne vidim neke bitnije razlike među aparatima.
Doduše ovaj je imao i stativ. :D

Ana је рекао...

pa ti si profi!:)
tebe cu sl. put da intervjuisem! Dragana, Relja i Brana retko koriste stativ, neki kul fotografi;)

nema razlike, i stvarno neki mobilni su sasvim dovoljni. Ja sam svojevremno na svom LG mobilnom pravila sjajne fotke i albume. A imao je tipa 1,23 mp!