уторак, 12. новембар 2013.

Devojka sa pomorandžama (Justejn Gorder)

Postoje knjige o kojima samo osluškujemo i koje posle čežnjivo gledamo na policama biblioteka i knjižara. Knjige koje su skoro već svi u našem okruženju čitali, knjige koje strpljivo čekaju svoj trenutak u našem carstvu knjiga!

Ispostavilo se da je ovo godina baš tih knjiga. Nakon nekoliko književnih dela Jaloma, Rudanke i Begbedea, stigao je red i na slavnog norveškog pisca, Gordera i njegovu Devojku sa pomorandžama

Jedan od najznačajnijih savremenih pisaca (čije najpoznatije delo još čeka na mene), napisao je možda najneobičniju bajku/knjigu koju sam do sada pročitala, priču koja je otvorila vrata jednoj erupciji emocija (dečaci pavlove, kada si otišao, murakami)....

Ovo je roman o Georgu, jednom petnaestogodišnjaku koji dobija pismo od oca, koji je umro kada je dečak imao četiri godine. Pismo, koje je baka otkrila u Georgovim crvenim dečjim kolicima je ustvari zanimljiva i zabavna priča o misterioznoj devojci s pomorandžama koju je njegov otac- Jan Ulav, upoznao kada je imao mladih 19 godina.  

Intimno pismo koje je Jan napisao svom sinu u trenutku kada je znao da mu je ostalo tek nekoliko dana života je dirljiva priča o čarobnim nitima života, o sudbinskim susretima, o ljubavi, o izboru, ali i zagonetki koju Georg treba zajedno sa čitaocima da otkrije.

Dok vešto prepliće prošlost i sadašnjost, realnost i maštu, pitanja i odgovore, Justejn se iz ugla dva adolescenta (Georg 15 i Jan 19) bavi onim večitim pitanjima: Šta je život? Šta je vreme? I gde je tu čovek koji živi i voli znajući da će mu u nekom trenutku - nekome pre, nekome kasnije... ta ćar biti oduzeta. 

U osnovi je ljubavna priča, i to ona kojoj svi težimo (Možda se nijedna druga vrsta intimnosti ne može uporediti sa dva pogleda koja se susreću sa istom sigurnošću i odlučnošću i jednostavnošću odbijaju da se puste.” ) , koja pronalazi način da vas nađe čak i kada je ne vidite, kada je "zaboravite". 

Ta ljubavna priča između Georga i Devojke je nalik bajci jer Georg ne zna da li se Devojka sa pomorandžama ocu priviđa pošto je sreće na najneobičnijim mestima i sa njom vodi najčudnije razgovore (Ti si veverica!), ali polako shvaća, kao i svi mi da je ta ljubav, ta čudesna magija života "ono" za šta se svo vreme "držimo" i za čim na kraju kada dođe za rastanak najviše žalimo: 

Ne možeš da mi kažeš da priroda nije čudo. Nemoj mi reći da svet nije bajka. Onaj ko to nije uvideo, možda neće ni shvatiti pre nego što bajka već bude pri kraju. Naime, tada dobijemo, još jednom, priliku da skinemo povez sa očiju, da protrljamo oči od iznenađenja, priliku da se prepustimo tom čudu s kojim se tada opraštamo i napuštamo ga.

Pitam se da li razumeš šta pokušavam da ti kažem, George. Niko se ne oprašta, gušeći se u suzama, od Euklidove geometrije ili periodičnog sistema elemenata. Niko se ne rasplače zato što će biti isključen s interneta ili odvojen od tablice množenja. Opraštamo se od sveta, od života, od bajke. A opraštamo se i od malog broja ljudi koji su nam zaista dragi.


  ------------------------------------------------------------------------------------------Sećam se jedne avgustovske večeri  kad smo sedeli na ostrvu Bigdej i gledali preko fjorda. Ne znam odakle mi to, ali iznenadi mi je izletelo: Na ovom smo svetu samo jedan, jedini put.

Ovde smo sada, rekla je Veronika, kao da je smatrala da na nešto treba da me podseti.

Ali, smatrao sam da odbacuje ono što sam pokušavao da iskažem, pa sam rekao: "Mislim o večeri, poput ove, koju mi neće biti dozvoljeno da proživim... Veronika se naglo okrenula ka meni i s dva prsta stisnula moju ušnu resu. Rekla je: Ali onda si bio ovde. Lucky you! 
                                  ------------------------------------------------------
Očevo intimno pismo se završava pitanjem:

"Zamisli da si bio negde na pragu ove bajke pre mnogo milijardu godina kada je sve stvoreno. Mogao bi da biraš da li ćeš jednom biti rođen i živeti na ovoj planeti. Ne bi znao kad će to biti, ni koliko dugo ćeš ostati ovde, ali tvoj život u svakom slučaju ne bi trajao duže od nekoliko desetina godina. Znao bi samo jedno: ako odabereš da dođeš na ovaj svet, jednoga dana, kada kucne čas, moraćeš da se oprostiš od njega i odeš... Šta bi izabrao George, ako bi postojala viša sila koja bi ti dala takav izbor? Da li bi izabrao životd ma koliko on dug bio? Ili bi odbio da učestvuješ u ovoj igri zato što ne prihvataš njena pravila?

na koje mu sin odgovara, jedno kako misli (m) da je moguće odgovoriti : Biram život. Biram onaj mali krajičak Dobra koji mi je suđen, a možda postoji i nešto što se može nazvati Dobri.

jer život je lutrija u kojoj smo svi dobitni lozovi! Lucky us! ili ti: “If you’re still bleeding, you’re the lucky ones.”

jedna divna knjiga o životu i ljubavi. nemojte da dugo na vas čeka..., ni knjiga a ni život, ni ljubav.
:)

2 коментара:

Анониман је рекао...

Justejn Gorder je jedan od mojih omiljenih pisaca, a "Devojka sa pomorandžama" je svakako jedna od najlepših ljubavnih priča (knjiga) koju sam pročitala! Kad kažem ljubavna priča ne mislim samo na ljubav između muškarca i žene, već na ljubav kao ljubav, život i sve... Slojevita priča koja je predivno napisana i svima bih je preporučila!

mali iv је рекао...

Uh, kako si me pogodila, posebno još sa poređenjem ''Kada si otišao''. :) Verujem da je ta koja čeka na tebe, jedna priča o nekoj Sofiji, ne? :) Volim ovu knjigu mnogo, posebno što sam je dobila kao preporuku od moje drage mame, još pre ihaj godina. :D