понедељак, 06. јануар 2014.

Kradljivica knjiga (Markus Zusak)

Sve više, kao i u svetu filma tragam za nečim drugačijim, originalnim, jer sam nekog uverenja da veliki broj priča je već ispričan i da današnjim pripovedačima i filmskim stvaraocima ostaje da poznatu, već viđenu ili napisanu priču ispičaju na drugačiji način od drugih....

Upravo je ta briljantna originalnost draž ove knjige, odnosno Markusa Zusaka, mladog australijskog pisca koji je pažnju privukao pušući romane za decu i omladinu. S romanom "Glasnik" počinje da biva sve popularniji, dobijajući atribute "inovativnog" i "poetičnog" pisca. Njegovo najpoznatije štivo je jedna od najneobičnijih književnih priča koje sam pročitala: bajkovita Kradljivica knjiga

A kradljivica je u osnovi krajnje obična priča o odrastanju jedne devojčice. Napisana već nekoliko stotina, hiljada puta, ali nikada ovako. Ono što je neobično kod ove snažne priče pored stila (ti međunaslovi koji pauziraju scenu na suptilan i originalan način, gradnja likova i dešavanja koja stvara posebnu atmosferu koja vas vuče sve više i više) je najviše njen narator (Smrt) , s druge strane, ono što vam topi srce je mala Lizel i svet brižnih, hrabrih i dobrih ljudi koji su živeli u Molhingu, malo mestu kraj Minhena, u sred II sv. rata, trudeći se da se uzdignu iznad zla i nepravde, i da prežive

Mene je knjiga najviše podsetila na dečake iz Pavlove ulice, ali i Ćopićeve orlove. Vrlo lako sam se preselila ovaj put umesto u Pavlovu, u ulicu Himel u kojoj sam zajedno sa Smrću koja je tih godina bila posebno zaposlena, posmatrala svet devojčice koja je na samom početku rata doživela traumu prvo videvši brata kako umire, a potom kada su je odvojili od majke, predajući je na starateljstvo bračnom paru Huberman. Njeno srce počinje da se otvara pred nepoznatim ljudima koji čine mala, ali bitna dela za njen svet.  

Od bezbrižnih dana igranja fudbala, preko sitnih pljački voća, do tajnovitog čitanja u kući gradonačelnikove žene, preko podruma i lekovitih darova kraj kreveta, do bombi koje padaju... svaki tren je Markus opisao uz pomoć dirljive i na momente vrlo duhovite naracije, stvarajući jednu bajku, čudesan svet unutar tragičnog i mračnog sunovrata sveta, Drugog svetskog rata.  

Pored neobičnog stila, Zusak je oblikovao prekrasne, dirljive likove, počev od "emotivne harambašice"Lizel koja na početku ima tek 9 godina i koja je opčinjena svetom knjiga, preko dečaka Rudija koji je zaljubljen u nju, a opčinjen Džesi Ovensom, do meni nekako najdražeg harmonikaša Hansa, ali i jevrejskog boksera Maksa koji piše svoju knjigu o tresačici reči. Naravno, greota je ne spomenuti i nabusitu, ali dobrodušnu Rozu Huberman. 


O svom delu, Markus je svojevremeno ispičao:

"U detinjstvu  sam se u rođenoj kući naslušao priča o Minhenu i Beču u doba rata, kad su moji roditelji bili deca. Dve majčine priče strahovito su me potresale. Prva je o bombardovanju Minhena i o tome kako je ’nebo gorelo’, kako se sve crvenelo. Druga je o nečemu drugome što je videla… Jednog dana se s glavne ulice majčine varoši začula strašna galama, i kad je ona potrčala da vidi šta je, ugledala je Jevreje koje su pešice sprovodili u Dahau. Na samom repu kolone bio je neki starac koji nije mogao da izdrži korak. Jedan odrasliji dečko video je to, utrčao u kuću i izneo mu parče hleba. Starac je pao na kolena, stao da ljubi dečaku stope i da mu zahvaljuje… Tad je to primetio stražar i prišao. Istrgao je starcu hleb iz ruka i išibao ga što ga je uzeo. Onda se izvikao na dečaka pa i njega ošinuo zato što je uopšte davao hleb. U istom trenu – neizmerna dobrota i neizmerna okrutnost, i ja u njemu vidim savršeno zaokruženu priču o tome kakvi ljudi jesu.

Prolazile su nam pred očima slike strojeva u kojima gordo stupaju dečaci, uzvici ’Hajl Hitler!’, bila nam je znana ta ideja da je u tome učestvovala ’čitava Nemačka’. Ali ipak je bilo nepomirljive dece, ljudi koji nisu hteli da se pridržavaju tih pravila, ljudi koji su u svojim domovima krili Jevreje i druge progonjene. Dakle, jeste postojala i ona druga strana nacističke Nemačke. 

Ispva sam tu priču zamišljao kao malu knjigu – od stotinak strana. Ishod je bila Kradljivica knjiga. Dobra ili loša, ona je najbolje što sam znao da napišem, a mislim da nijedan pisac ne sme više od toga od sebe da očekuje i zahteva.“  



P.S. Pre nekoliko meseci pojavila se i filmska kradljivica, ali ja vam savetujem da nikako ne preskočite delo, tj da prvo pročitate knjigu, jer nijedan film nije nadmašio delo po kojem je nastao. nijedan.  Ovo može da bude svakako divan film, ali i nedostojan tako velike knjige koja je nalik najsavršenijoj bajci... 

4 коментара:

Ime nemam, Komentar uvek је рекао...

Jaooo, ja obožavam ovaj roman. :) Sjajna, sjajna priča, vešto ispričana i najčudniji pripovedač koji može da se zamisli. A tek likovi... Hans osvaja već prvim pojavljivanjem, za razliku od Roze, ali ni nju čovek ne može a da je ne zavoli. :) I divni Rudi...
Pa ja sad moram da ponovim čitanje! :)
Inače jedva čekam film, ali pomalo i strepim jer znam da će me prevelika ljubav prema knjizi sprečiti da budem objektivna. :)

savesna је рекао...

Čitala sam roman, jako mi se dopao, kroz uzbudljivu i zanimljivu priču provlači najteže teme. Mislim da je najteže prikazati ljudsku toplu stranu onoga što važi za najveće zlo, a pritom ga ne opravdati, a Zusak je to uspeo - bilo da je u pitanju nacistička Nemačka, ili lik Roze Hiberman (i meni jako drag, priznajem) koji je pomalo Nemačka u malom. :) Divno si prikazala roman, a posebno hvala na ovim piščevim zapisima, eto otkuda ideja za najdirljiviju scenu u romanu. :) Svakako ću pogledati i film.

Exxx је рекао...

Video sam pre jedno mesec dana ovu knjigu u biblioteci. Zamalo da je uzmem na čitanje ali imajuću u vidu da sam u biblioteku otišao sa namerom da iznajmim određene knjige, to nisam učinio. Svakako da sam to nameravao da učinim prvom narednom prilikom. Posle ovog posta, sigurno je da ću knjigu pročitati. Puno uspeha u Novoj godini ;)

Ana је рекао...

@ime:Takođe ime, i ja nešto mislim da ću teško moći da budem objektivna dok budem gledala film nakon ovako fanatasične knjige! Već sam u trejleru našla neke sitne "zamerke":-)

@savesna:Slažem se!Veština je uspeti napisati tako toplu i ljudsku priču koja se dešavala unutar haosa i zla, ali Markus je uspeo i to na najdirljiviji i najlepši način. Nema na čemu za piščev detalj, slučajno pronađoh a smatrah zanimljivim da podelim...

@exxx: Hvala!Puno uspeha i sreće i tebi, druže blogeru:) I sl. put obavezno uzmi knjigu sa police. Nadam se da će ti se dopasti. Čak ima tu neku atmosferu od Safona, kojeg vidim da čitaš i voliš:)