Jedan i po (l) dan u Zagrebu ( I. deo)
442 do Beograda...
Prevara. 392.6 km. Toliko BG deli od ZG. Mrvica u odnosu na Rijeku, Rab, Pulu i ostale hrvatske gradove koje sam posećivala unazad 6 godina.
Za tih 6 godina pored Zagreba, hrvatske prestonice sam samo prolazila. Mah, mah. I kad sam išla kolima, i kad sam putovala busom, nije me nešto mamilo da skrenem, napravim pauzu. Ne samo mene, nego sve one s kojima sam putovala.
Za to je velikim delom zaslužan jedan avgust, tačnije jedan vreli dan daleke 2003. godine kada sam u poseti maminoj porodici iz Samobora (gradić koji je bukvalno kao Zemun, Beogradu... malo skrovito mesto u koje svi Zagrepčani beže vikendom, na 25km od ZG-a) skoknula na izlet do Zagreba.
Sećam se Starog grada, prelepog kazališta, Kamenitih vrata i Trga bana Jelačića ali još više se sećam tišine koja ja parala prazne ulice i vrelinu koja mi se tada činila gorom od beogradskog užarenog asfalta. Nešto mi se Zagreb koga tada uporedih sa Bečom, nije dojmio. Nimalo.
Međutim, poslednjih nekoliko godina šaputali su mi prijatelji da je jedan dan malo, kao i da je avgust mesec kada celi Zagreb ode na kolektivni godišnji odmor, ostavljajući grad duhovima i zalutalim strancima da puste po koji glas, po koji eho.
Na pragu juna, bilo je: Budimpešta ili ZG. Eci, peci, pec. 378 naspram 392.6. E pa nismo mi lenčuge. Ka Zagrebu, Miško. Ka Zagrebu.
Nije nas odgovorio ni službenik na granici s komentarom "A šta ćete vi Beograđani u Zagrebu kad ovi svi idu kod vas za vikend? Šta to ima u Zagrebu?" :)
Hm, dobroooo, paaaa valjda možemo i mi malo do vas. Zbog balansa. Zbog bratstva i jedinstva.
Naravno vukli smo se u početku, a onda dali gas i stigli ipak za nešto više od 4 sata (povratak je bio brži, 3 i po) u ZG. Bilo je pola 12. Spavat? Ne, ajmo u jedan kratki đir, dok grad spava. A grad bukvalno spavao. Nema veze što je petak. Sam centar je bio kao neka uspavana lepotica. To je bilo prvo zapažanje. Drugo: kao da smo u nekoj muslimanskoj zemlji: napolju su samo bili muškarci, i to moramo priznati zgodni neki d e č k i. Zakucali smo se u neki park iza Trga bana Jelačića i tu malo izblejali kao da nam je 16.
ILICA / GORNJI GRAD
Kad god putujem u neko novo mesto praktikujem da to mesto prvo malo "istražim" preko neta. Blogovi, putopisi, agencije, sajtovi su na mom radaru. Skupim sa njih ono što mi se čini najzanimljivije i najbitnije i onda sastavim listu: to i to bi trebalo da posetimo, to i to tad radi, karta je toliko i sl. Ta mesta nisu obavezna za posetu, i nikada ne pravim satnicu ali volim po danima da nekako u glavi ili na papiru imam potencijalnu turu za određeni dan.
Elem, ukoliko vam je potreban smeštaj, cimajte jer smo imali sreće igrajući se na slepo po bookingu pa smo uboli sam centar, Gundulićevu ulicu koja je bukvalno na 5 minuta od glavne Ilice, ili ti zagrebačke Knez Mihailove. Imali smo sreće i s vremenom pa nas je jutarnje skitanje po Ilici sačekalo okupano suncem.
Ilica.
Ja generalno volim taj sistem ulica polupešačkih, polutramvajskih koje postoje u skoro svim evropskim gradovima ( kako bi to leglo Zemunu ili Bulevaru da je samo uži). Glavna zagrebačka ulica je bila bučna i živahna (mada opet ne toliko koliko smo očekivali) i nekako intimna. Svi, i turisti i domaći su šetali kao da se svi poznaju.
Arhitektura je niska, austrijska i prilično homogena i neutralna ali detalja poput simpatičnih, šarmantnih žaluzina, prozorskkih okvira, neobičnih natpisa kafića i zanimljivih izloga ima. Takođe, divan detalj su nazivi ulica. Naime, ukoliko je ime ulice Gundulićeva, ispod će biti ispisana kratka biografija čoveka po kojem je ulica nazvana.
Nakon što smo smazali sladoled Bajadera + Crna čokolada (kugla 7 kuna) u poslastičarnici KRAŠ (pazite, nedeljom ne rade) uputili smo se na famoznu i najbržu ( tu je negde i istanbulska koja vodi do glavne istanbulske ulice Istakal) uspinjaču na svetu u Tomićevoj ulici : 5 minuta i već ste gore u Gornjem delu grada.
Radno vreme Uspinjače koja se nalazi bukvalno nasuprot poslastičarnice je od 6: 30 do ponoći, a ide na svakih 10 minuta, dok je cena jedne vožnje 5 kuna.
Dok me je donji deo grada, sam centar oko Ilice sa Trgom bana Jelačića nekako podsetio na miks Beograda / Zemuna / Novog Sada i austrijskih gradića ( Insbruk i Grac), gornji deo mi je doneo flešbek iz Praga koji isto tako ima zgradu Vlade i ostale najbitnije građevine smeštene u jednom potezu na vrhu grada u starom delu Prahe. Iako su ove zgrade znatno skromnije i nekako običnije od praških, volim kada neki grad ima to staro jezgro ušuškano u jednoj homogenoj zoni koja je ipak malo izolovana od ostatka ( eh kako bih ja sredila Zemun da mi neko da...) u kojem ne postoje banke, ostale državne ustanove pa ga mahom samo posećuju turisti i starosedeci i naravno Kolinda Grabar Kitarović :)
Zagreb na dlanu je najbolje videti sa kule Lotrščak (20 kuna), koja se nalazi na samom izlazu iz Uspinjače i odakle puca pogled ne samo da donji deo grada već i glavna obeležja starog Zagreba: crkvu sv. Marka, zgradu Vlade, Sabora i Zagrebačku katedralu.
Gore je vladala neka tišina koja je imala prekrasnu muzičku pratnju, tamburaša koji nas je sačekao kod reda suvenira ( magneti papreni, kao u Kopenhagenu, 5 eura, odnosno 35 kuna!), tik ispod Muzeja prekinutih veza ( Čirilometodska 2, svaki dan od 9 do 22:30h, cena ulaznice 25 kuna) koji se nalazio na mojoj listi "bi trebalo videti".
Prevara. 392.6 km. Toliko BG deli od ZG. Mrvica u odnosu na Rijeku, Rab, Pulu i ostale hrvatske gradove koje sam posećivala unazad 6 godina.
Za tih 6 godina pored Zagreba, hrvatske prestonice sam samo prolazila. Mah, mah. I kad sam išla kolima, i kad sam putovala busom, nije me nešto mamilo da skrenem, napravim pauzu. Ne samo mene, nego sve one s kojima sam putovala.
Za to je velikim delom zaslužan jedan avgust, tačnije jedan vreli dan daleke 2003. godine kada sam u poseti maminoj porodici iz Samobora (gradić koji je bukvalno kao Zemun, Beogradu... malo skrovito mesto u koje svi Zagrepčani beže vikendom, na 25km od ZG-a) skoknula na izlet do Zagreba.
Sećam se Starog grada, prelepog kazališta, Kamenitih vrata i Trga bana Jelačića ali još više se sećam tišine koja ja parala prazne ulice i vrelinu koja mi se tada činila gorom od beogradskog užarenog asfalta. Nešto mi se Zagreb koga tada uporedih sa Bečom, nije dojmio. Nimalo.
Međutim, poslednjih nekoliko godina šaputali su mi prijatelji da je jedan dan malo, kao i da je avgust mesec kada celi Zagreb ode na kolektivni godišnji odmor, ostavljajući grad duhovima i zalutalim strancima da puste po koji glas, po koji eho.
Na pragu juna, bilo je: Budimpešta ili ZG. Eci, peci, pec. 378 naspram 392.6. E pa nismo mi lenčuge. Ka Zagrebu, Miško. Ka Zagrebu.
Nije nas odgovorio ni službenik na granici s komentarom "A šta ćete vi Beograđani u Zagrebu kad ovi svi idu kod vas za vikend? Šta to ima u Zagrebu?" :)
Hm, dobroooo, paaaa valjda možemo i mi malo do vas. Zbog balansa. Zbog bratstva i jedinstva.
Naravno vukli smo se u početku, a onda dali gas i stigli ipak za nešto više od 4 sata (povratak je bio brži, 3 i po) u ZG. Bilo je pola 12. Spavat? Ne, ajmo u jedan kratki đir, dok grad spava. A grad bukvalno spavao. Nema veze što je petak. Sam centar je bio kao neka uspavana lepotica. To je bilo prvo zapažanje. Drugo: kao da smo u nekoj muslimanskoj zemlji: napolju su samo bili muškarci, i to moramo priznati zgodni neki d e č k i. Zakucali smo se u neki park iza Trga bana Jelačića i tu malo izblejali kao da nam je 16.
ILICA / GORNJI GRAD
Kad god putujem u neko novo mesto praktikujem da to mesto prvo malo "istražim" preko neta. Blogovi, putopisi, agencije, sajtovi su na mom radaru. Skupim sa njih ono što mi se čini najzanimljivije i najbitnije i onda sastavim listu: to i to bi trebalo da posetimo, to i to tad radi, karta je toliko i sl. Ta mesta nisu obavezna za posetu, i nikada ne pravim satnicu ali volim po danima da nekako u glavi ili na papiru imam potencijalnu turu za određeni dan.
Elem, ukoliko vam je potreban smeštaj, cimajte jer smo imali sreće igrajući se na slepo po bookingu pa smo uboli sam centar, Gundulićevu ulicu koja je bukvalno na 5 minuta od glavne Ilice, ili ti zagrebačke Knez Mihailove. Imali smo sreće i s vremenom pa nas je jutarnje skitanje po Ilici sačekalo okupano suncem.
Ja generalno volim taj sistem ulica polupešačkih, polutramvajskih koje postoje u skoro svim evropskim gradovima ( kako bi to leglo Zemunu ili Bulevaru da je samo uži). Glavna zagrebačka ulica je bila bučna i živahna (mada opet ne toliko koliko smo očekivali) i nekako intimna. Svi, i turisti i domaći su šetali kao da se svi poznaju.
Arhitektura je niska, austrijska i prilično homogena i neutralna ali detalja poput simpatičnih, šarmantnih žaluzina, prozorskkih okvira, neobičnih natpisa kafića i zanimljivih izloga ima. Takođe, divan detalj su nazivi ulica. Naime, ukoliko je ime ulice Gundulićeva, ispod će biti ispisana kratka biografija čoveka po kojem je ulica nazvana.
Nakon što smo smazali sladoled Bajadera + Crna čokolada (kugla 7 kuna) u poslastičarnici KRAŠ (pazite, nedeljom ne rade) uputili smo se na famoznu i najbržu ( tu je negde i istanbulska koja vodi do glavne istanbulske ulice Istakal) uspinjaču na svetu u Tomićevoj ulici : 5 minuta i već ste gore u Gornjem delu grada.
Radno vreme Uspinjače koja se nalazi bukvalno nasuprot poslastičarnice je od 6: 30 do ponoći, a ide na svakih 10 minuta, dok je cena jedne vožnje 5 kuna.
Zagreb na dlanu je najbolje videti sa kule Lotrščak (20 kuna), koja se nalazi na samom izlazu iz Uspinjače i odakle puca pogled ne samo da donji deo grada već i glavna obeležja starog Zagreba: crkvu sv. Marka, zgradu Vlade, Sabora i Zagrebačku katedralu.
Gore je vladala neka tišina koja je imala prekrasnu muzičku pratnju, tamburaša koji nas je sačekao kod reda suvenira ( magneti papreni, kao u Kopenhagenu, 5 eura, odnosno 35 kuna!), tik ispod Muzeja prekinutih veza ( Čirilometodska 2, svaki dan od 9 do 22:30h, cena ulaznice 25 kuna) koji se nalazio na mojoj listi "bi trebalo videti".
Zagreb inače ima vrlo jaku i aktivnu ART scenu. Za razliku od Beograda većina njegovih glavnih muzeja radi i to skoro svaki dan do kasnih sati. Česta su gostovanja velikih izložbi pa unazad nekoliko godina veliki broj mladih iz Beograda je putovao samo zarad nekih izložbi u hrvatsku prestonicu.
Mi smo imali nekoliko opcija, od Muzeja savremene umetnosti ( Ul. Avenija Dubrovnik 17, radno vreme: subota 11-20h, nedelja 11-18h, ulaznica 30kn) preko avangardne Laube (Ul.Baruna Filipovića 23a, radno vreme: subota, 11-22h, ulaz 25kn) do Umjetničkog paviljona (Trg kralja Tomislava 22, radno vreme za vikend 11 -20h, ulaz 50kn) u kom je bila aktuelna velika RODIN izložba, ali smo se na kraju opredelili za inovativni Muzej prekinutih veza koji je već stekao svetsku slavu originalnom idejom.
Muzej prekinutih veza je smešten u baroknoj palati Kulmer i osnovan je 2010. godine iako je pre toga, tačnije od 2007. godine postojao u obliku putujuće izložbe. Zanimljiv i krajnje neobičan muzej pokrenula je Olinka Vištica, filmska producentkinja zajedno sa Draženom Grubišićem, vajarom. Naime, 4 godine nakon raskida Olinka i Dražen su došli na ideju da pokrenu putujuću izložbu predmeta koji vas podsećaju na bivšu ljubav.
Ovo emocionalno putovanje je naišlo na sjajne reakcije pa se par dosetio da konačno pronađe jedno mesto gde bi svi ti predmeti koji su im konstantno stizali na adresu nakon što se o izložbi pročulo, mogli biti izloženi.
Muzej je inače pre 4 godine nagrađen nagradom Najbolji evropski muzej koju dodeljuje Evropski muzejski forum, pa eto još jednog razloga da posetite neobičan muzej u kom eksponati nisu samo vezani za bivše ljubavi, već i na gubitak voljenih osoba.
Popodne je bilo rezervisano za Cvetni trg ( pandam beogradskom Cvetnom trgu, Obilićevom vencu ali i Knezu).
Prvo kafenisanje i iščitavanje najboljih dnevnih novina na ovim prostorima, Jutarnjeg, kao i prelistavanje hrvatskog Elle-a ( bolji smooo :), a zatim lagani ručak. Fjaka!
(nastaviće se...)
Коментари
Jedva čekam nastavak zagrebačke priče. :)