субота, 24. октобар 2015.

Nova sezona ( Trpele / Ko to tamo peva / Unosno mesto)

Heavy. 

Da se razumemo, volim ja da pogledam i neku komičnu, zabavnu predstavu koja će mi odmoriti misli, nasmejati me i oraspoložiti, ali teško da će ta komedija ostaviti neki veći utisak od "pa bilo je baš zabavno i smešno". Drama je ipak ta koja će vas potresti, naterati da ispustite koju suzu, pričate o njoj i nakon nje, i burno aplaudirate uz povike "Bravo!". 

A takva je upravo drama "TRPELE" - velika, fantastična, potresna, realna, uverljiva i za pamćenje.

Komad "Trpele" je nastao na osnovu dokumentarnog materijala - autentičnih ispovesti žena koje su žrtve nasilja, i to onog najgoreg koje obuhvata i psihičko i fizičko, i seksualno ali i ekonomsko.  Nasilnik u ovim pričama nije samo muž, kod nekih je bivši poznanik, kolega, prijatelj, rođak, dok statistike pokazuju da nasilnici mogu biti muškarci bilo koje profesije, nivoa obrazovanja, materijalne situacije, nacionalnosti... kao i da je svaka treća žena u Srbiji, žrtva fizičkog nasilja.

Milena Depolo i reditelj predstave Boban Skerlić su uspeli na osnovu dokumentarnog materijala - kao osnovno gradivo su poslužili transkripti koje je Helsinški odbor za ljudska prava u srbiji obavio sa ženama koje su ubile svoje zlostavljače, da napišu scenario koji nije patetičan, a ni suvo realan u kom su žene prikazane kao osobe koje nisu imale drugu opciju nego da same sebe odbrane nakon što su sve ustanove ali i kompletno društvo u njihovoj sredini odbijali da im pomognu. 



Težinu kompletne predstave nose istinište priče ali i sjajne bravure cele gumačke postave na čelu sa Danicom Ristovski (žena sa sela, Grozda), Milicom Zarić (medicinska sestra Višnja), Milenom Pavlović Čučilović (studentkinja u vezi sa profesorom), Natašom Marković (frizerka), Slađanom Vlajović ( udata za pijanicu), Ivanom Strugar (blejačica) i Jadrankom Selec ( majka). 



Ove žene započinju, svaka svoju priču dok su na robiji. 

A nisu lopovi, ni razbojnici. Nisu ni ubice. A, ubile su. Ubile su kada više nisu mogle ili nisu htele da trpe. Zašto su do tada trpele? Ko je za to kriv? 

7 žena počinje svaka svoju priču od trenutka kada je u njihovoj vezi sve bilo čarobno, kada je postojala ljubav i uzajamno poštovanje do trenutka kada su u šoku, neverujući očima dobile prvi šamar, prve batine nakon kojih su mnoge umele da prokomentarišu " dobar je on, ali moj jezik" ili "nije on hteo, ja sam ga isprovocirala", "pod stresom je, ne bi on",  da bi kraj kod svih njih bio isti jer je usledio trenutak kada više nijedna nije mogla da trpi batine, ponižavanje, psihički i fizički teror... 

Fantastična predstava!

BDP, Nova scena ( 10 / 10)

---------------------------------------------------------------------------------------------

Koliko volim dramu, toliko nikad nisam bila fan baleta. Jedini balet u kom sam istinski uživala je bio sjajni Doktor Džekil i mister Hajd sa Konstantinom Kostjukovim.

Na preporuku nekoliko ljudi otišla sam da pogledam balet "KO TO TAMO PEVA" koji je na Veliku scenu Narodnog pozorišta postavio hrvatski baletan Staša Zurovec.

Legendarni istoimeni i možda i najbolji film jugoslovenske kinematografije je poslužio kao inspiracija talentovanom Staši da na muziku Vojislava Vokija Kostića prenese na scenu u vidu baleta priču o putnicima jednog autobusa koji se uputio ka Beogradu na samom početku II svetskog rata.

Mladi i vrsni baletani Narodnog pozorišta ( Aleksandar Ilić, Dejan Kolarov, Denis Kasatkin, Milan Rus, Duško Mihailović, Goran Stanić, Mihajlo Stefanović i Dalija Imanić koja je oživela ulogu koju je u filmu glumila Neda Arnerić) su uspeli da intenzivnim plesom dočaraju kultne scene iz filma, pa i da nas nasmeju nalik filmu.



Ovo je duhovit i silovit balet koji pokazuje svu raskoš i lepotu baletske igre koja vas podseća koliko je balet kompleksna i teška disciplina, ples koji troši umetnika daleko više od glume i opere pa i mjuzikla.      

Moram ipak priznati da postoje neki momenti koji su mi nekako umanjili kompletni utisak. Na primer, određene sekvence, pogotovo kada su muškarci solisti sami igrali su mogle da budu znatno kraće jer su postojala ponavljanja vrlo intenzivna i jednolična. Dalija je nekako bile bleda, po meni jedna cura iz sekvence kada balerine igraju na zajedničkom ručku je bila daleko bolja od nje. Falile su neke scene poput jurenja zeca, padanja s mosta i kraj je usledio odjednom, prebrzo nakon što im je vraćen autobus. To jesu sitnice ali opet pokvarile su utisak. Bar meni...  



NP, Velika scena ( 8 / 10)
---------------------------------------------------------------------------------------------

"Unosno mesto" je obećavalo. Nekoliko ljudi mi je preporučilo i to sa hvalospevima na njen račun. Glumačka ekipa kao nijedna do sada: Predrag Ejdus, Anđelka Simić, Branislav Lečić, Seka Sabljić, Bogdan Diklić, Nikola Rakočević... kad ono najdosadnija i jedna od najlošijih predstava koje sam gledala ( još uvek ujka Vanjicu u Ustanovi kulture Vuka Karadžića najgora). 

Možda je do teme. Marksa, radničku klasu i korupciju ne mogu više da gledam u toj staroj, zastareloj i već izvikanoj formi. Da je cela priča interpretirana u neko današnje vreme koje je dušu dalo za ovakve priče ili iskarikirano kao što je "Zašto je važno zvati se Ernest" možda bih me i zaintrigirala ali ovako priča o bogatom Aristarhu Vladimiroviću koji se obogatio uzimajući mito i njegovom sestriću, mladom Vasiliju Nikolajeviću koji ne želi da živi od korupcije već svog rada je nalik jednoj opštoj, već viđenoj priči koja se slaže u vidu slika, bez bilo kakvog udubljivanja. 


Jedini plus predstave su kostimi i epizodna uloga Bogdana Diklića, kao i gluma Branislava Lečića koji je neprepoznatljiv u ulozi Akima, desnu ruku Aristarha. Ostatak glumačke ekipe je pravo razočarenje - pogotovo bledo izdanje Rakočevića i sada već malo uvek ista Seka. Ostadoh prilično ravnodušna... šteta. 

JDP, scena "Ljuba Tadić" (5/10)

Нема коментара: