Tamo, tamo da putujem (Bol na Braču, II. deo)

Mislim da sam Jadran zavolela ne samo zbog modroplavog mora, borove šume, lavande i kamenitih gradića, već i zbog gustine tako očaravajućih mestašceta. 

Kada sam prve godine bila u Rovinju, skoknuli smo na jedan dan do Poreča, druga ekipa se otisnula putem Pule. Oba grada su udaljena oko 40ak kilometara od lepotice Istre. Već sledeće godine smo špartali prelepom Rijekom, a treće mondenskom Opatijom pa potom seli na trajekt i svratili na Cres ostavljajući Krk koji je mostom povezan sa Rijekom za neki drugi ( ćetvrti) put. Usput smo bili i u Humu, malenom, ukamenjenom gradiću u kom smo imali osećaj da smo sami, samcati u gradu.

Rab je ponudio sasvim nova prostranstva. Potresni Goli otok i živopisne Lošinje, Mali i Veliki, dok smo Pagu samo mahali s palube.  

Tako sam i Bol odabrala sa znanjem da će mi dati priliku da pored njega upoznam i dva najčuvenija bisera Dalmacije, grad Split i Hvar na Hvaru.

Split smo videli odmah na startu. Dočekao nas je svežeg, hladnijeg vazduha i nekako maglovit, tek s poluotvorenim očima i prilično prazan. Tek oko autobuske okupljala se grupa radoznalih turista. Umorne od puta i čekajući trajekt uspele smo samo na smenu da prošetamo tek do rive i bacimo pogled ka podrumu Dioklecijanove palate, svesne da ćemo ceo jedan dan u povratku provesti u njemu. Ali idemo redom...

Prvi susjed Bola je Hvar. Najsunčanije ostrvo u Hrvatskoj. Otok o kom mi je mama pričala celo detinjstvo a i kasnije. I to sve hvalospeve dok nije upoznala Rab. Sad joj je Hvar na drugom mestu... 

Do Hvara na Hvaru sa Bola imate svakodnevne izlete brodićem te je greota da ne odete. Jeste da ćete ceo dan provesti tamo s obzirom da tura traje od 9 pa do 18h, ali vredi. Pogotovo ako vam je prvi put. Izlet košta oko 23o kuna ( 2 sata u gradu, ručak na brodu i kupanje na Palmižani), odnosno 30 eura po osobi. 

Hvar vas dočekuju osunčan, pun jedrilica i usidrenih jahti dok mu polako prilazite obalom gledajući hotel Ampfora, jedan od najpoznatijih hvarskih hotela koji je nekoliko puta bio renoviran i modernizovan.  

Kad se usidrite tik do Carpe Diema, IT kafića na Hvaru koji ima svoju beach lounge verziju i na Palmižanama, s leve strane vam je glavni trg i katedrala kao i ulaz ka starom jezgru grada, odmah tik iza kazališta koji je prepun stepenastih uličica koje vas vode na famozni vidikovac sa kog se spušta impresivan pogled ka gradu na kom morate da uslikate nekoliko prelepih slika.  

Za šetnju i chill u gradu, Hvar je bogom dan, ali prilično skup. 

Ono što je veliki minus grada su plaže. Da budemo iskreni, Hvar nema plaže. Većina ljudi koja dođe na Hvar bira smeštaj u gradu željna noćnog smucanja i partijanja, ali se tokom dana kupa na Palmižanama što može papreno da vas izađe jer je povratna do poznate uvale koja je na pola sata od grada brodićem 120 kuna za jednu osobu, skoro pa 20 eura! 

E sad računajte 10 dana puta 20.... malo je previše, složićete se? Imate naravno stenovite uvalice duž magistrale ( tu su mi se roditelji kupali) ali nije to, to. Em morate dva sata da ih pronađete i to po suncu, em su tako strme i malene da ćete teško pronaći jednu za dvoje.  

Kad smo kod Palmižane, tu moram da priznam da se klanjam Hrvatima jer su uspeli od ničega da naprave ime. Ono plaža? Ne znam samo od kada se to ideal plaže pretvorio u plažu koja je široka 5 metara, a duboka metar,  pritom obeležena bovama u opsegu oko 50 m? Jer to je Palmižana! Načičkana kafićima, beach barovima i restorančićama koji vam troše i poslednju kunu. Ajme, svaka im čast na promociji.  Plus, voda mutna da mutnija ne može biti. Naravučenije, ako vam je do kupanja, pravac na BOL!

Poslednji dan smo ostavili za Split.

Tog dana sunce je žarilo na + 35, bila je subota i odigravao se večiti derbi u hrvatskoj nogometnoj ligi, Hajduk vs Dinamo. Grad je bio pun turista i navijača, te se činilo kao da su se starosedeoci povukli u kuće ostavljajući sam centar gostima i najvernijim navijačima Hajduka. 

A Split, ogroman. Nekako s mora nalik Barseloni, a na kopnu sličan Hvaru. Isti, samo veći. Pogotovo stari deo grada sa Dioklecijanovom palatom u kom možete da provedete celo popodne skriveni od sunca i žege u hladu kamena i istorije.  

Obavezna je pauza kod stepenica, tik pred ulazom u katedralu a odmah nakon što se podignete iz podrumskog dela u kom sve vrvi od turista i suvenir prodavnica na otvorenom.

Kada ostavite kulu sv. Duje iza sebe i krenete ka zlatnim vratima čeka vas neki drugi Split u koji bih volela da se izgubim sledeći put...

Za popodne stari deo grada i riva su ipak must seen mesta. Međutim, riva u jutarnjim i prepodnevnim satima ne očarava. Nekako izgleda neprimetno, bezlično. Ali zato uveče kada krene da se pali dekorativno svetlo kafića i hotela sa svetiljkama, riva poprima raskoš i neke tropske boje pa imate osećaj da ste u Monaku ili Nici. 

Tada je pravi gušt sedeti i lenjo gledati u vodu. Ne raditi ništa. Fjaka.

Vidimo se Splite i naredne godine... jer treba nove bisere Jadrana otkriti!