Devet filmova, devet kritika (Premotavanje 44. Festa po redu)
Umimachi Diary / NAŠA MALA SESTRA ( Japan, 128)
Režija: Hirokazu Koreeda
Mislim da već godinama nisam uživala u nekom filmu kao u ovom. Mogla sam da ga gledam u nedogled, bez pauze. Probudio mi je tako jaku želju da odem u prelepo japansko mesto Kamakura, 50 km od Tokija, na obali, poznato po čarobnim bulevarima Japanske trešnje. Ali i ta lepota japanske prirode, ipak ne bi bila tako moćna i sugestivna da Koreeda nije snimio emotivan, topao film o sestrinskom odnosu, toj jakoj sponi između sestara koja može da bude i često jeste nečiji oslonac, nečija najveća sreća.
Devojke su tako uverljivo odigrale uloge sestara (Sači, Jošino, Čika i Suzu) da imate osećaj kako ste ušli u nečiji život. Prelep, poetičan film o ljubavi i porodičnim vezama je inače pobednik filmskog festivala u San Sebastijanu, 2015. godine.
10/10
An / POSLASTICA ( Japan, 113)
Režija: Naomi Kawase
Još jedan japanski film nije doneo tako moćan utisak kao prethodni, ali je držao pažnju nežnom studijom o životu i borbi bolesnih osoba da budu prihvaćene i voljene kao svaka druga osoba.
Ovo je jednostavan, topao film koji me je upoznao i sa japanskom poslasticom Dorijaki, palačinkama koje su punjene slatkim kremom od crvenom pasulja (an). Cela priča počinje u jednom maloj pekari koju drži Sentaro koji prodaje dorijaki, kada mu se jedna starica Tokue, ponudi da radi kao pomoć u kuhinji. Iako nerado pristaje, pekar saznaje da Tokue ima "magične ruke" za pravljenje ana. Vremenom, starica i Sentaro će postati bliski prijatelji koji će jedno, drugom otkriti stare rane...
El Clan / KLAN ( Argentina, 110)
Režija: Pablo Trapero
Ako se gleda iz perspektive filma, onda je ovo osrednji film, ali ako se gleda iz perpektive dokumenatarca i neke zanimljive studije ljudi koji su psihopate, ovo je vrhunski film! Urađen po istinitoj priči, KLAN je imao ogroman odjek kod kuće, podižući lestvicu za argentinski film na pola miliona gledalaca za 4 dana, pre nego je osvojio Srebrnog lava u Veneciji i Specijalnu nagradu na festivalu u Torontu.
Težinu filma drži briljantni argentinski glumac Guillermo Francella koji je maestralno odigrao hladnokrvnog Arhimeda Pućia, bivčeg vojnika i oca ragbi zvezde Alehandra, koji je glavni vođa klana Pućio koji početkom 80-ih godina, zarađuje kidnapovanjem i ubijanjem. U tome mu pomaže sin, kome poplarnost itekako pomaže da pikira ljude za kidnapovanje. Jeziv film kad shvatite kako teče tok misli Pućia koji čak i u zatvoru ne želi da prizna teške zločine pa i da spase porodicu čiji su članovi manje ili više bili saučesnici u užasnom poduhvatu.
8/10
Macbeth / MAGBET ( Engleska, 113)
Režija: Justin Kurzel
Hm, ne znam šta bih vam ovde rekla. Niisam neki fan mračniih Šekspirovih dela (Hamlet, Otelo), a Magbet je najmračnije i najkrvavije delo engleskog pisca. Mnogo više volim Vilijama u Buri, Snu letnje noći, Romeu i Mnogo buke oko ničega. Tamo gde je ljubav i veselje neki pokretač.
U Magbetu pokretač je moć, želja za moći koja se budi u čoveku, ratniku Magbetu, koji nije dovoljno jak da se izbori sa demonima i užasom kada počini ubistvo s predumišljajem nakon što mu proročice proreknu da će postati kralj Škotske. Fasbender i Marion sjajni, pogotovo francuska glumica koja je briljirala u ulozi Magbetove supruge, ambiciozne i hladnokrvne lady Magbet koja podstiče muža u ubijanu plemenitog Dankana terajući i sebe i njega u samu propast...
6/10
Ich und Kaminski / KAMINSKI I JA ( Nemačka, 120)
Režija: Wolfgang Becker
Maestralan!! Lucidan!! Briljantan! Surealan! Kao da su se na jednom mestu sudarile ideje i estetika jednog Dalija, Vudi Alena, ali najviše Wesa Andersona jer ovaj film vizuelno, po radnji i likovima najviše podseća na sjajna umetnička, neobična dela Andersona poput lucidnog Budapest hotela.
Priča prati uobraženog, i neuspešnog kritičara kulture Sebastijana Zolnera, kog fantastično glumi Daniel Bruhl, koji planira da napiše biografiju o ostarelom umetniku, koji je nekada davno uzburkao pop art scenu kao slepi slikar. Sebastijan odlazi u nedođiju u koju se zavukao starac, Kaminski ne bi li napisao delo koje će ga proslaviti. Uz obećanje da će ga odvesti kod njegove nekadašnje ljubavi iz mladosti, pisac odvodi starca na putovanje koje će zbližiti ova dva naizgled tako različita, a ustvari tako slična muškarca! Sjajan!
10/ 10
La isla minima / NAJMANJE OSTRVO ( Španija, 104)
Režija: Alberto Rodriguez
Ovaj film sam lovila već dve godine ali nikako da ga nađem na netu... Jedan od pobednika Goje, španskih filmskih nagrada, je detektivski triler koji ima tek mrvicu Finčera i Linča sa čijim delima je upoređivan. Ali kad vi već na početku znate 80% priče, odnosno ko je krivac, očekujete bar da pozadina priče, motiv bude neočekivan, drugačiji. To ovde nije slučaj te ostajete prilično razočarani. U fokusu je krajnji jug Španije, osamdesete. Malo mesto potresa niz brutalnih ubistava mladih devojaka u dobi od 16, 17 godina. U mesto stiži detektivi, Huan i Pablo, prilično različiti i ideološki veoma podvojeni. Mlako...
5/10
Nachthelle / SVETLA NOĆ (Nemačka, 85 minuta)
Režija: Florian Gottschick
Čudan, pomalo bizaran film koji bi vam preporučila da preskočite. Obećavao je na početku, nije da nije ali mislim da je glavna kočnica bila u liku glavne junakinje Anne koja se bori sa unutrašnjim demonima kada se nakon duže pauze vrati u rodno mesto, koje je gotovo sasvim napušteno. Povratak ima (ne)očekivane posledice po Annu koju počinje da opseda jedan stari dug iz prošlosti. Dok je radnja prilično statična i na momente konfuzna jedini kvalitet filma se krije u dobro odabranoj muzici i sjajnoj montaži, ali opet nedovoljno za prosečnu, prelaznu ocenu.
4/10
ZVIZDAN ( Hrvatska, 123)
Režija: Dalibor Matanić
Možda malo rastužuje i nervira činjenica da naši (miseći, na celu regiju) režiseri baš i nemaju neku ideju sem da se vrte oko naših tragičnih srpsko-hrvatskih odnosa, ali s drug strane, ko zaboravimo na momenat ovu činjenicu, onda možemo da konstatujemo kako je ovo odličan film.
Matanić se potrudio da što realističnije, bez patetike ili subjektivnosti prikaže ljubavne odnose i susrete između Srba i Hrvata, pripovedajući ih kroz 3 različite priče koje se dešavaju u različitim godinama - Jelena i Ivan (1991), Nataša i Ante (2001) i Marija i Luka (2011). Dok prve dve imaju mahom tragične ishode, treća daje nadu u naš odnos. Jedina zamerka ide na račun toga što je u svakoj priči žena Srpkinja, a muškarac Hrvat. Najjači utisak su svakako hrvatski predeli prepuni oronulih, srušenih, poharanih kuća u kontrastu sa pesmom Tereze Kesovije "Nežne strune mandoline" i sjajna, ali fantastična Tihana Lazović (1990) koja je dominirala pored takođe odličnih Nives Ivanković i Gorana Markovića.
9/10
Režija: Hirokazu Koreeda
Mislim da već godinama nisam uživala u nekom filmu kao u ovom. Mogla sam da ga gledam u nedogled, bez pauze. Probudio mi je tako jaku želju da odem u prelepo japansko mesto Kamakura, 50 km od Tokija, na obali, poznato po čarobnim bulevarima Japanske trešnje. Ali i ta lepota japanske prirode, ipak ne bi bila tako moćna i sugestivna da Koreeda nije snimio emotivan, topao film o sestrinskom odnosu, toj jakoj sponi između sestara koja može da bude i često jeste nečiji oslonac, nečija najveća sreća.
Devojke su tako uverljivo odigrale uloge sestara (Sači, Jošino, Čika i Suzu) da imate osećaj kako ste ušli u nečiji život. Prelep, poetičan film o ljubavi i porodičnim vezama je inače pobednik filmskog festivala u San Sebastijanu, 2015. godine.
10/10
An / POSLASTICA ( Japan, 113)
Režija: Naomi Kawase
Još jedan japanski film nije doneo tako moćan utisak kao prethodni, ali je držao pažnju nežnom studijom o životu i borbi bolesnih osoba da budu prihvaćene i voljene kao svaka druga osoba.
Ovo je jednostavan, topao film koji me je upoznao i sa japanskom poslasticom Dorijaki, palačinkama koje su punjene slatkim kremom od crvenom pasulja (an). Cela priča počinje u jednom maloj pekari koju drži Sentaro koji prodaje dorijaki, kada mu se jedna starica Tokue, ponudi da radi kao pomoć u kuhinji. Iako nerado pristaje, pekar saznaje da Tokue ima "magične ruke" za pravljenje ana. Vremenom, starica i Sentaro će postati bliski prijatelji koji će jedno, drugom otkriti stare rane...
7/10
Režija: Pablo Trapero
Ako se gleda iz perspektive filma, onda je ovo osrednji film, ali ako se gleda iz perpektive dokumenatarca i neke zanimljive studije ljudi koji su psihopate, ovo je vrhunski film! Urađen po istinitoj priči, KLAN je imao ogroman odjek kod kuće, podižući lestvicu za argentinski film na pola miliona gledalaca za 4 dana, pre nego je osvojio Srebrnog lava u Veneciji i Specijalnu nagradu na festivalu u Torontu.
Težinu filma drži briljantni argentinski glumac Guillermo Francella koji je maestralno odigrao hladnokrvnog Arhimeda Pućia, bivčeg vojnika i oca ragbi zvezde Alehandra, koji je glavni vođa klana Pućio koji početkom 80-ih godina, zarađuje kidnapovanjem i ubijanjem. U tome mu pomaže sin, kome poplarnost itekako pomaže da pikira ljude za kidnapovanje. Jeziv film kad shvatite kako teče tok misli Pućia koji čak i u zatvoru ne želi da prizna teške zločine pa i da spase porodicu čiji su članovi manje ili više bili saučesnici u užasnom poduhvatu.
8/10
Macbeth / MAGBET ( Engleska, 113)
Režija: Justin Kurzel
Hm, ne znam šta bih vam ovde rekla. Niisam neki fan mračniih Šekspirovih dela (Hamlet, Otelo), a Magbet je najmračnije i najkrvavije delo engleskog pisca. Mnogo više volim Vilijama u Buri, Snu letnje noći, Romeu i Mnogo buke oko ničega. Tamo gde je ljubav i veselje neki pokretač.
U Magbetu pokretač je moć, želja za moći koja se budi u čoveku, ratniku Magbetu, koji nije dovoljno jak da se izbori sa demonima i užasom kada počini ubistvo s predumišljajem nakon što mu proročice proreknu da će postati kralj Škotske. Fasbender i Marion sjajni, pogotovo francuska glumica koja je briljirala u ulozi Magbetove supruge, ambiciozne i hladnokrvne lady Magbet koja podstiče muža u ubijanu plemenitog Dankana terajući i sebe i njega u samu propast...
6/10
Ich und Kaminski / KAMINSKI I JA ( Nemačka, 120)
Režija: Wolfgang Becker
Maestralan!! Lucidan!! Briljantan! Surealan! Kao da su se na jednom mestu sudarile ideje i estetika jednog Dalija, Vudi Alena, ali najviše Wesa Andersona jer ovaj film vizuelno, po radnji i likovima najviše podseća na sjajna umetnička, neobična dela Andersona poput lucidnog Budapest hotela.
Priča prati uobraženog, i neuspešnog kritičara kulture Sebastijana Zolnera, kog fantastično glumi Daniel Bruhl, koji planira da napiše biografiju o ostarelom umetniku, koji je nekada davno uzburkao pop art scenu kao slepi slikar. Sebastijan odlazi u nedođiju u koju se zavukao starac, Kaminski ne bi li napisao delo koje će ga proslaviti. Uz obećanje da će ga odvesti kod njegove nekadašnje ljubavi iz mladosti, pisac odvodi starca na putovanje koje će zbližiti ova dva naizgled tako različita, a ustvari tako slična muškarca! Sjajan!
10/ 10
La isla minima / NAJMANJE OSTRVO ( Španija, 104)
Režija: Alberto Rodriguez
Ovaj film sam lovila već dve godine ali nikako da ga nađem na netu... Jedan od pobednika Goje, španskih filmskih nagrada, je detektivski triler koji ima tek mrvicu Finčera i Linča sa čijim delima je upoređivan. Ali kad vi već na početku znate 80% priče, odnosno ko je krivac, očekujete bar da pozadina priče, motiv bude neočekivan, drugačiji. To ovde nije slučaj te ostajete prilično razočarani. U fokusu je krajnji jug Španije, osamdesete. Malo mesto potresa niz brutalnih ubistava mladih devojaka u dobi od 16, 17 godina. U mesto stiži detektivi, Huan i Pablo, prilično različiti i ideološki veoma podvojeni. Mlako...
5/10
Nachthelle / SVETLA NOĆ (Nemačka, 85 minuta)
Režija: Florian Gottschick
Čudan, pomalo bizaran film koji bi vam preporučila da preskočite. Obećavao je na početku, nije da nije ali mislim da je glavna kočnica bila u liku glavne junakinje Anne koja se bori sa unutrašnjim demonima kada se nakon duže pauze vrati u rodno mesto, koje je gotovo sasvim napušteno. Povratak ima (ne)očekivane posledice po Annu koju počinje da opseda jedan stari dug iz prošlosti. Dok je radnja prilično statična i na momente konfuzna jedini kvalitet filma se krije u dobro odabranoj muzici i sjajnoj montaži, ali opet nedovoljno za prosečnu, prelaznu ocenu.
4/10
ZVIZDAN ( Hrvatska, 123)
Režija: Dalibor Matanić
Možda malo rastužuje i nervira činjenica da naši (miseći, na celu regiju) režiseri baš i nemaju neku ideju sem da se vrte oko naših tragičnih srpsko-hrvatskih odnosa, ali s drug strane, ko zaboravimo na momenat ovu činjenicu, onda možemo da konstatujemo kako je ovo odličan film.
Matanić se potrudio da što realističnije, bez patetike ili subjektivnosti prikaže ljubavne odnose i susrete između Srba i Hrvata, pripovedajući ih kroz 3 različite priče koje se dešavaju u različitim godinama - Jelena i Ivan (1991), Nataša i Ante (2001) i Marija i Luka (2011). Dok prve dve imaju mahom tragične ishode, treća daje nadu u naš odnos. Jedina zamerka ide na račun toga što je u svakoj priči žena Srpkinja, a muškarac Hrvat. Najjači utisak su svakako hrvatski predeli prepuni oronulih, srušenih, poharanih kuća u kontrastu sa pesmom Tereze Kesovije "Nežne strune mandoline" i sjajna, ali fantastična Tihana Lazović (1990) koja je dominirala pored takođe odličnih Nives Ivanković i Gorana Markovića.
9/10
Youth / MLADOST ( Italija, 119)
Režija: Paolo Sorrentino
Režija: Paolo Sorrentino
Paolo Sorrentino mi polako postaje omiljen režiser! Nakon što me je oduvaooo sa La grande bellezza ( taj mu je neponovljiv!) na prethodnom Festu, sad me opet tako lepo preneo u neku novu dimenziju snimivši film koji je more than movie.
U stilu Felinija i velikih stvaralaca sedme umetnosti, Paolo režira kao da komponuje najlepšu ariju - polako, levitiarjući između filma, umetnosti i beskrajne filozofije koja se uvek vrti oko smisla života jer njegovi glavni junaci su skoro pa uvek ljudi u poznim, staračkim godinama koji se prisećaju svojih uspeha, neuspeha, ljubavi, izgubljenih šansi, susreta. U ovom filmu ne zna se šta je bolje : gluma Kejna i Kajtela, prelepo mesto u švajcarskim Alpima, čarobne muzičke sekvence, fotografija ili ta ležernost i lakoća kojom Sorrentino kreira...
10/10
do sledećeg Festa! :)
Коментари