Kod Ines u gostima: Intervju sa Ines Janković
Umesto u Beogradu u kom je pre tri godine otvorila jedini INES Atelier showroom u Srbiji, i u kome već neko vreme živi, Ines i ja smo odlučile da se sretnemo po prvi put u gradu u koji je s porodicom izbegla iz Bosne i Hrvatske početkom devedesetih.
Dok smo se polako približavale Novom Sadu, mene je počela da drma pozitivna trema. Ines je već dugo moj favorit među dizajnerima (pored Vlade Savića i cura sa Klase) i žena o kojoj sam do sada pisala samo na svom blogu, Kafenisanje i ostalo.
Mene je Ines još na startu karijere (mart 2011 i zajednička revija na BFW sa Martom Miljanić i Viktorijom Džimvrevskom) odmah zaintrigrala dok nisam postala njen veliki fan jer je uspela da sjedini sveto trojstvo : nosiva + kvalitetna + ženstvena moda.
Još tada sam planirala da uradim s njom intervju. Prvo za blog, posle za Style.rs za koji sam jedno vreme pisala, a kasnije i za Elle, međutim to se nikada nije desilo.
Kada sam pre nekoliko nedelja na njenom Facebooku videla slike novog studija u kojem će biti smeštena proizvodnja, kliknulo mi je da je sada idealna prilika da porazgovaramo.
Odmah po dolasku u zgradu bivše fabrike njenog oca, inače priznatog preduzentika u sferi enterijera, u kojoj se od decembra nalazi INES studio, srpsku dizajnerku smo zatekli u poslu, okruženu njenim najboljim ljudima – dragom Tanjom ( vrsnom modelarkom), zatim Natašom Milojević koja je od samog starta Inesine karijere njena desna ruka i žena zmaj, i Markom Ivkovićem, dizajnerom koji je deo kreatorkinog tima od letos.
Nalazimo ih kako stoje ispred malog stola, iznad kog je ceo zid izlepljen skicama, moodbordom kolekcije za proleće /leto 2017., koja je u poslednjoj fazi, tik pred finalnu proizvodnju i reviju koja bi trebala da se održi krajem maja.
Naš intervju počinje pričom o promeni tokom koje nam Ines otkriva kako se pre godinu dana našla u fazi kada je shvatila da su promene nužne ukoliko želi da uradi nešto veliki i van granica Srbije.
Novi studio, novi koncept, novi ljudi u timu. Evidentno je da pišeš novo poglavlje u svom životu. Šta je bio glavni pokretač da se desi ovako velika i ozbiljna promena?
Nezadovoljstvo. Momenat kada shvatite da ste uzleteli visoko i odjednom, ali da od početka niste radili kako treba, kako je potrebno da bi sve bilo perfektno, precizno i savršeno. Moja prva kolekcija je imala neverovatan odjek što je retkost. Mnogim dizajnerima su potrebne godine za feedback koji sam ja tada dobila. I to je sjajno jer me je inspirisalo da krenem pored ready-to-wear kolekcije da radim i wedding i nakit. Međutim, to je 5 kolekcija godišnje. Nešto što ni velike kuće ne praktikuju da rade. A kada kreneš da radiš previše, počinju da se dešavaju greške. U jednom trenutku smo nedeljno radili i po 7, 8 haljina, a moje haljine se rade po meri. Ja lično sam bivala sve nezadovoljnija izradom i počela sam da se gušim. Tada sam odlučila da ovo što radim dovedem do perfekcije, jer drugačije nije moglo. Da krenem od početka kako treba ukoliko želim da uradim nešto novo, nešto veće.
Dok Tanja na ogroman sto za krojenje prostire prekrasnu beličastu svilu koju tek na dva mesta krasi motiv krila, Ines nam otkriva da je novu kolekciju počela da radi još od oktobra prateći standardnu proceduru, odnosno sistem – iscrtavanje, izrada modela od probnih, čudnih materijala koju su jeftini ali pružaju dizajnerima priliku da vide fit, kako kroj pada, da bi nakon svih promena i utvrđivanja glavnog kroja sređivali estetski deo koji se mahom odnosi na uklapanje motiva.
Iako pažljivo slušam šta mi Ines priča, pažnja mi je na prelepom materijalu. Setim se kako mi je nekoliko mladih dizajnera otkrilo kako odlaze kod Ines samo da bi dotakli njene materijale koji pored kroja ostavljaju najveći utisak na njih. Od Ines saznajem da materijale uglavnom uvozi iz Italije i Japana, pogotovo mreže i hi-tech materijale koje je koristila u prethodne dve kolekcije, ali i jednu sasvim nepoznatu činjenicu, da su motivi na tim istim materijalima njen dizajn.
Nikada ne koristim tuđi print, dizajn je uvek moj. Ovaj motiv (pokazujući na odštampano krilo na svili) sam crtala ručno, da bi kasnije ilustrator Predrag Đukic obradio motiv u grafičkom programu nakon što smo zajedno odabrali kolorističku vaijantu i prosledili dalje na obradu u De:work studio sa kojima sarađujem već duže vreme. Ja sam počela print još pre dve godine da koristim. Tada sam uradila geometrijski print i firma od koje inače nabavljam materijal u Italiji, mala porodična firma, nam je izašla u susret što je stvarno velika stvar, jer mi ne nabavljujemo na veliko. U Turskoj na primer, firme koje se bave printom te uslovljavaju da kupiš 200, 300 metara, ali to meni ne treba. Ja nisam Zara. Druga stvar, meni je potreban print na svili, a oni rade uglavnom na poliesteru.
A koža? Ta famozna koža od koje praviš fantastične jakne!
Vraćamo se pričom na kolekciju osmatrajući poređane skice, dok Tanja pokazuje Ines rukav od buduće prozirne bluze zvonastih rukava koju krasi pomenuti motiv krila. Koristim priliku da pitam Ines kako nastaje ta polazna ideja od koje sve počinje.
Pa uvek krenemo od nekog moodboarda. Lično mene često inspirišu skulpture, industriski dizajn, različiti oblici koje transponujem ne samo na modele već i nakit. Tu je i časopis View, stručni časopis koji mi redovno stiže i iz kog se takođe informišem. Naravno, moraš da pratiš velike sajmove poput Pariskog, na kojima se predstavljaju trendovi u materijalima, bojama za naredne 2 sezone, i to trendovi za denim, knitwear, ready-to-wear. Ove godine sam umesto u Pariz išla u Minhen koji je drugi najbitniji sajam za nas dizajnere i koji je po meni daleko bolji jer ima manju selekciju i bolju organizaciju. Marko i ja smo išli da vidimo koliko smo promašili (smeh) ali smo shvatili da nismo puno (smeh). Moodboard je senzibilitet koji treba da izazove neku reakciju i on se uglavnom, osmisli kada imamo već boje, materijale, ženu za koju želimo da kreiramo, iako je ona uvek ista. Ali i posle toga sve menjamo. Shvatimo da je možda uz suknju bolji sako, umesto košulje, ili da je neka haljina bolja kad je kraća. Onda kada finaliziramo, Marko sve te izmene unese na papir. Ja sam srednje kreativan tip, više sam vizonarski nastrojena. Nisam tip koji može 8 sati da crta. Imam sveskicu koju stalno nosim sa sobom ne bi li mogla da nažvrljam skicu, kada mi dođe ideja, ali me zamara da crtam tehničke crteže.
Kažeš da je tvoja žena uvek ista?
Gledam po mojim mušterijama. Meni retko kada dođe neka smušena žena koja ne zna šta hoće. Ne. Dolaze mušterije koja tačno znaju šta žele i šta im se sviđa. Ja retko sa kojom provedem dva sata. Ono što mi se posebno dopada je to da se dosta puta ispostavilo da su mi klijentkinje arhitekte. Pošto sam se bavila dizajnom enterijera, meni je geometrija u modi, uvek bila neka polazna inspiracija pa mi je izuzetno drago što ljudi koji se njome u neku ruku bave, vole moje modele. Pritom, retko ko zna da sam ja završila dizajn enterijera, ali eto, negde smo se prepoznale. Ta moja „žena“ je uglavnom krajnje jednostvana žena. Na njoj ništa nije too much, ona voli minimalizam ali na njoj sve izgleda skupoceno, pažljivo odabrano. Ti kontrasti, ultramoderno i klasično dominiraju njenim stilom.
Kraj slike Kate Moss koja je prototip te Inesine žene, stoji moodboard i za najnoviju kolekciju nakita koja bi trebalo da se pojavi kad i kompletna kolekcija. U fokusu je ovoga puta metal. Pitam je da li planira da možda krene u avanturu zvanu cipele ili torba?
Ne, cipele ne. To je potpuno drugačija procedura. Torbe su već lakše ali ni njih ne planiram. Ja sam mali brend i ovih 5 kolekcija godišnje mi je sasvim dovoljno za sada...
Dok gledamo kako Tanjine ruke pažljivo „plešu“ po materijalu, dotičemo se izrade kada je pitam koliko je bitno imati odlične modelare i krojače.
Ako nije dobar fit, ništa ti ne vredi. Ni materijal, ni ideja, ako to modelar ne uradi kako treba, a posle krojač. Nekoliko puta sam videla svoje haljine, odnosno modele koje su drugi šili prema slici, ali nije to, to. Ne leži kako treba, nije dobar fit. Ta razlika je itekako bitna. Zašto cipela u Zari nije ista kao cipela u Valentinu, Rossiju? Zato što ta cena ipak opravdava nešto. Za to plaćaš dizajnera koji je odabrao kalup, paspul, dizajn. Neko ko studira i misli za tebe o tome. S druge strane, prezentacija je takođe bitna. Desilo mi se pre nekoliko sezona da sam očekivala od neke haljine da bude najprodavanija, hit kolekcije, ali nakon revije nije bilo nekog naročitog interesovanja za taj model. Zatim je stilista, po mom nagovoru, obukao taj model na jednu od celebrity dama koja ima mere približne “normalnoj” ženi i to je totalno promenilo utisak. Nakon toga, ta haljina je planula. Dobijala sam po 200 poruka na Instagramu sa zahtevom za tu istu haljinu!
Koristim priliku da je pitam za cene shodno činjenici da su njeni modeli ipak jedni od relativno skupljih modela na našem tržištu, ako znamo da je cena njenih stvarno sjajnih kožnih jakni 600, 700 eura zavisno od modela.
Kada formiraš cene, moraš da se osloniš na nekoliko stavki i da kada ih konačno i odrediš te cene budu konkurentne u sferi u kojoj želiš da se pojaviš, na tržištu na kome želiš da plasiraš robu. Pritom, nije to samo koliko je materijal. Nego koliko vremena je trebalo, struje, transport, carina. Znaš kako to funkcioniše u modnom svetu? Sve što si uložio množiš sa 2, ili 2 i po ako imaš dobru organizaciju svega. To je veleprodajna cena. Zatim bajer na tu cenu, kasnije množi između 2 i po, i 3. Ovo vazi za high brendove za mass market koeficijenti su mnogo veći.
U nastavku razgovora, Ines mi otkriva da je u planu i totalni redizajn sajta koji bi trebao da bude online shop iako su njeni modeli pronalazili put van naših granica, i bez takve vrste sajta, zahvaljujući mahom Instagramu koji redovno ažurira. Tada nam otkriva kako ju je prošle godine kontaktirala devojka iz Australije s željom da poruči džemper (jedini koji je dizajnirala) i kako ona nema hrabrosti da bilo šta od odeće koja toliko košta poruči a da nije prethodno probala. Mi ostali smo se nasmejali, zamišljajući kako Australijanka surfuje u džemperu, začudivši se šta će jednoj devojci iz ove ostrvske zemlje džemper, ali dobro... Nakon male šale pitam je koji je cilj ove potpune promene?
Mi smo sada već prepoznatljiv brend u Srbiji, ali hajde da budemo brend i van nje! Tu ipak organizacija mora da bude na visokom nivou. Cilj je da napravim mali luksuzni brend visoke klase. Planiram da radim limitirane serije, odnosno maksimum 100 komada po modelu za ceo svet. Cilj mi jeste veliko tržište ali u doziranim količinama.
Da li ta promena uključuje i novi showroom u Beogradu ili nekom drugom mestu?
Ne planiram da otvorim još jedan. To je nepotrebno ulaganje, jer da bi otvorio butik potrebno je da nađeš lokal, zatim da ga opremiš, onda da zaposliš ljude koji bi tu radili i vodili celu priču, a to je u ovom trenutku neostvarivo i krajnje bespotrebno. Ljudi sa strane koji se ne bave modom, ne shvataju koliko je tu potrebno vremena i truda. Pa i ja bih volela da ne moram da i vikendom razmišljam o etiketama, postavi. U neku ruku i mogu to da uradim, jer je brend moj, ali imam odgovornost ne samo prema njemu, nego i prema Nataši, Tanji i Marku. Eto nedavno sam gledala dokumentarac o Valentinu. On je 2 sata gledao u neku perlu na fitinzima. Da li je dovoljno dugačka, pa u kojoj boji da je stavi, dok je desetoro ljudi oko njega. I tako mu prođe dan! Kada ste osnivač brenda koji je tek u razvoju, na vama je mnogo više od samog dizajniranja.
Pošto intervju radimo samo nekoliko dana pre početka 39. BFW-a čiji je deo i Ines koja se odazvala pozivu Clicka da učestvuje na humanitarnoj reviji „Produži život – oboji u crveno“, zanima me koliko prati domaću modnu scenu i kako reaguje na upečatljiv copy-paste kod nekih dizajnera?
Ja to lično ne shvatam, ali opet na ovako malom tržištu mislim da tome nema mesta. Svi se mi inspirišemo jedni, drugima i to je ok dok god ne pređe u puko kopiranje. Pa bila je jednom farsa, Dolce & Gabbana i Armani. Ja sam baš tad studirala u Milanu. Bio je muški Fashion Week i Dolce je uradio neke pantalone, skoro pa iste kao što je Armani uradio 3, 4 godine pre. U modi je toliko toga urađeno, da su prosto imali istu ideju, ili bili inspirisani na isti način. Ono sto je bitno su vrednosti brenda, jer Dolce muškarac se itekako razlikuje od Armani muškarca , tako da čak i da je u pitanju sličan izgled pantalona oni su to predstavili u različitom maniru. Armani je tada, po medijima ogovarao kolege pa kad su Domenica pitali gde ti je Stefano, ovaj je odgovorio: Eno ga kući, kopira neke pantalone! (smeh)
Poštujem i pratim rad mnogih mojih kolega i zaista sam ponosna kada vidim da neki od njih prezentuju i prodaju svoje kolekcije van granica naše zemlje. Za sve ima mesta ukoliko radite nešto kvalitetno i sa smislom, to se zove zdrava konkurencija. Od mladih kolega koji su se pojavili u poslednje dve godine izdvojila bih MATES. Sviđa mi se njihov koncept i način na koji prezentuju svoju modu.
Nakon što je spomenula Italiju, moram da je upitam za Italijanke i njihov stil (o kome se redovno na našoj Fejsbuk stranici vodi polemika). Imaju li ili nemaju Italijanke stil?
Ja sam provela 4 godine u Italiji i normalno je da je taj period ostavio veliki utisak i uticaj na mene, ali sem u Milanu, nemaš dosta sređenih žena. Ni u Rimu, niti na jugu. S druge strane, u Milanu je dosta sve to komercijalno. Svi nose dizajnirane komade i kada se uhvate za neki model torbe, cipela, to dominira njihovim kombinacijama. Ono što je neosporivo je da su Italijani velike estete. Možda im je stil komercijalan, ali su zato svi lepo sređeni u bilo koje doba dana. Meni su daleko inspirativnije i zanimljivije bile dame od 50, 60 i više godina. Te dame, te gospođe koje se srede bilo da idu na kapućino, predstavu, pijacu. Njih obožavam! Kod nas toga nema, retko je. U Novom Sadu postoje tri bakice, sve imaju preko 70 godina, koje stalno idu u kafić Sat, to je jedan stari kafić ovde, na martini, sređene od glave do pete, sve sa biserima, šminkom. To mene oduševljava jer kod nas žene kada pređu neke godine prestaju da vode računa o sebi narocito u manjim sredinama.
Ok, ovde već gasimo diktafon i puštamo Ines i ekipu da se presvuče ne bi li Dženet uslikala nekoliko zajedničkih fotografija.
Ostatak dana provodimo u sunčanom Novom Sadu i Inesinom omiljenom NS restoranu, Project 76, puni utisaka ostavljajući ostalu priču za neki novi intervju. Uostalom, naslov glasi: U njenom studiju!
Foto: Dženet Koko
Intervju objavljen na ELLE.rs
Коментари