4 vojvođanske lepotice (Dunđerski, Fantast, Sokolac i Ečka)

Danas stvarno niko ne može da se koristi izgovorom „putovao bih, ali su putovanja skupa“. 

Da, egzotične i udaljene destinacije poput Balija, Maldiva, Australije, Brazila jesu „skupe“ ali mahom zbog paprenih avio karata. Ostatak sveta je prilično dostupan, posebno nakon dolaska low cost kompanija u našu zemlju. 

Ukoliko ste propustili vest, nije na odmet da znate kako Ryanair jeftinim kartama iz Niša vam daju priliku da posetite Berlin, jedan od najzanimljivijih gradova Evrope i sveta za najviše 30 evra, sve sa taksama ( neki ljudi su uspeli da uhvate promo period kada ih je karta koštala 6 evra!!)

Elem, problem je pronaći vreme.

Ako ste zaposlena osoba, na raspolaganju vam je 21 dan. Od toga, retko koja firma vam daje pravo da uzmete odjednom sve slobodne dane. Maksimum je 10 radnih dana, a to na godišnjem nivou ode na jedno more, i eventualno jednu city-break turu, gde ostatak čuvate za novogodišnje i božićne praznike, kao i neplanirane obaveze koje mogu da vam se ispreče.

Većina ipak zaboravlja da postoji VIKEND, a ako ga se i sete, odmah kreću da planiraju posetu Budimpešti, Beču ili Temišvaru, zaboravljajući da i njihova sopstvena zemlja nudi mala skrivena blaga koja vredi posetiti.

Ja lično sramim se toga koliko nisam videla Srbije. Da nije bilo ekskurzija u osnovnoj i srednjoj, kao i sankcija koje su stegle džep našim roditeljima, ne bih videla ništa. 

Dobro, nemam kola i većina mog društva je takođe bez kola, ali postoji bezbroj opcija sa bus varijantom – Resavska pećina, Uvac, Drvengrad sa posetom Višegradu, Tara, a da ne pričam koliko smo vozom brzinski do Novog Sada, Sombora, Vršca, Zrenjanina, Bajine Bašte, Smedereva.       

Tako isto možete da odete na jednodnevni izlet „Dvorci Vojvodine“.

Šta vam prvo padne na pamet? Dvorac Dunđerski, zar ne?

I eventualno lepa Lenka, ćerka Lazara Dunđerskog, u koju se zaljubio naš čuveni pesnik Laza Kostić, kada je ona imala 21, a on 50 godina. Ali više od toga retko ko zna.

Na prostoru Vojvodine, i sve te ravnice krije se više od 80 sličnih letnjikovaca, vila, kaštela i dvoraca, od kojih je skoro pa većina u vrlo lošem stanju. 

Bajkovita, ali prilično usamljena i oronula mesta kriju tragične ljubavne priče, istoriju možda i najbogatijih veleposedničkih porodica tadašnje Austrougarske monarhije, a nastali su tokom perioda 18, 19. i početkom 20. veka, što je uslovilo da stilovi ovih objekata variraju od kitnjastog baroka do hladnog klasicizma. 

 Dvorac "Dunđerski"

Prvi za posetu je upravo i najslavniji – dvorac Dunđerski koji se nalazi u Kulpinu, na nekih 110 km od Beograda.

Ovaj dvorac, je polovinom 19. veka podigla porodica Stratimirović koja je kompletan posed, kao i plemićku titulu dobila na poklon od Marije Terezije za vojničke zasluge unutar austrijske carevine. Od  porodice Stratimirović, imanje je 1889. godine otkupio veleposednik Lazar Dunđerski.

Porodica Dunđerski je važila za najugledniju i najimućniju porodicu u Bačkoj u čijem posedu je bilo još nekoliko imponzantnih imanja u Vojvodini. 

Dok su živeli u dvorcu u Čelarevu, ovaj u Kulpinu su koristili kao letnjikovac, i s obzirom da se Đorđe Dunđerski oženio jedno od rođaka porodice Karađorđević, česti gosti na imanju su bili pripadnici kraljevske porodice, ali i Nikola Tesla i pomenuti Laza Kostić koji se zaljubio u najmlađu Lazarovu ćerku, čuvenu srpsku lepoticu Lenku.

Iako mnogi tvrde da Lenka nije ostala imuna na udvaranje pesnika tokom četvorogodišnjeg poznanstva, Kostić se svestan velike starosne razlike između njih, povukao, oženivši na predlog Lenkinog oca, ženu iz Sombora - Julijanu Palanački. 

Tokom svadbenog puta u Veneciji, Laza Kostić je saznao da je u Beču, iznenada i to u dobi od 25 godina preminula njegova jedina ljubav, lepa Lenka od tifuzne groznice.

Skrhan, Laza je tada u crkvi Santa Maria de la Salute dobio inspiraciju za možda i najlepšu ljubavnu srpsku pesmu, koja je nesumnjivo bila posvećena Lenki.

Ali da se vratimo na sam dvorac..     

Žuta, niska vila urađena u klasicizmu,  i spolja i unutra, najviše podseća na Stari dvor na Dedinju. Nakon nacionalizacije tokom koje je u njoj boravio Josip Broz Tito, od 1993. godine dvorac je u vlasništvu države koja je odlučila da kompletan prostor pretvori u Poljoprivredni muzej koji je okružen parkom površine četiri hektara, takođe spomenik prirode. Ispred dvorca u parku se nalazi Aleja građana, među kojima su istaknute biste Lenke i Laze Kostića.

Zdanje koje je 1912. nakon rekonstrukcije izgubilo kulu koja se nalazila u centralnom delu sa velelepnim vidikovcem, velikim satom i grbom porodice Stratimirović je u prilično lošem stanju. Spoljnim delom dominira veliki kameni trem sa stepenicama, dok se u zadnjem delu nalazi raskošna bašta. Ostaje žal što većina nameštaja, sem tri lustera, jednog kreveta na kom je prvo spavala Lenka, a potom Josip Broz Tito i Lazinog stola  ne pripada porodici Dunđerski.

Ovaj posed i dalje svojom bogatom istorijom i autentičnim nameštajem i stilom privlači mnoge, pa je poslednji niz godina česta scenografija domaćih i inostranih filmskih ekipa. Sva ta ravnica, poznato? 

Dvorac "Fantast"

Put se nastavlja prema Bečeju u čijoj neposrednoj okolini se nalazi daleko očuvaniji dvorac Fantast, koji je pripadao možda i najzanimljivijem članu porodice Dunđerski – Bogdanu, čiji otac je bio Lazarov brat.

Fantast koji je dobio ime po čuvenom i omiljenom Bogdanovom konju, je sagrađen 1925. godine, a pored imponzantog dvorca koji podseća na italijanska utvrđenja sa četiri ugaone kule i tornjem u stilu neogotike sa kog se pruža nepregledan pogled na ravnicu, obuhvata ergelu i kupolu u neovizantijskom stilu koju je dobrim delom oslikao dobar prijatelj veleposednika, srpski slikar Uroš Predić. 

Kao i u prethodnom dvorcu, i ovde jedino što je ostalo autentično su zidovi i vrata. Ostalo je ili pokradeno ili odnešeno. 

Danas, dvorac “Fantast” je u privatnom vlasništvu i funkcioniše kao hotel sa 12 soba i dva apartmana, koji nudi prenoćište sa hranom.

Iza dvorca, krije se i sada prazan, ogroman bazen koji je prema legendi Bogdan punio mlekom, priređujući u njemu raskalašne zabave. Bogdan koji se nikada nije ženio je živeo sa kućepaziteljkom, Mađaricom Marom koju je “ukrao” kovaču, kome je dao za ženu u vlasništvo deo zemlje. 

Bogdanova želja je bila da se sahrani u kapeli zajedno sa Predićem, za koga su mnogi mislili da je više od prijatelja veleposedniku, ali je Uroševa želja ipak bila da se sahrani u svom rodnom mestu, Orlovatu kod Zrenjanina.    

 Dvorac "Sokolac"

Nastavljamo do Novog Bečeja i do najlepšeg dvorca Vojvodine, ako mene pitate – usamljenog, napuštenog Sokolca koji je u najlošijem stanju od svih, ali upravo to mu daje poseban šarm.

Ovaj dvorac je izgradio 1904. godine, Lazar Dunđerski. Dvorac je dobila u miraz Emilija Ivanović, njegova srednja kćerka, kao i čitavo imanje koje se zvalo "Veliki salaš, u kome je poslednje dane zivota provela Lenka Dunđerski.

Dvorac nije u najboljem izdanju, nije otvoren za svakodnevne posete, ali zahvaljujući čuvaru uspeli smo da ga vidimo.

Sam prilaz ovom zdanju je skriven, obrasao u granje, šumu te se čini kao da prilazimo nekoj engleskoj vili u kojoj živi zaboravljena filmska diva koju meštani koriste za priče  o lokalnim veštiama za plašenje dece. 

Tek kada prođete gvozdenu kapiju primećujete jednu ostarelu, oronulu lepoticu koja kao da je upila svu Lenkinu tugu za neostvarenom ljubavlju. 

 

Dvorac je najveći od svih, ali sablasno prazan. Sem lustera, po kojeg stola i Lenkine sobe u kojoj se nalazi portret Lenke Dunđerski u prirodnoj veličini, u njemu se ne nalazi ništa, a kompletna spoljašnost je obrasla u bršljen.

Ovaj dvorac je Lazar, inače strastveni kockaroš zamalo izgubio. Naime, legenda tvrdi kako je Lazar Dunđerski jednog dana na kartama izgubio i dvorac i suprugu Sofiju. Protivnik Lazara Dunđerskog je ponudio da bi ako naravno želi, Lazar mogao da povrati celo imanje i ženu samo jednim pucnjem iz pištolja. 

Naravno da to i nije bio tako lak zadatak jer je morao da pogodi jabuku na glavi svoje supruge. Pored svog rizika da izgubi i ženu i imanje Lazar je prihvatio ponudu. Nanišanio je, zadržao dah i opalio. Lazaru definitivno nije bio dan za kartanje, ali zato za lov itekakav. Nije mu zadrhtala ruka i pogodio je jabuku na glavi svoje supruge i povratio i imanje i dvorac.

Tužno je što ovom prostoru vreme i zaboravljenost oduzimaju onoliko koliko mu i daju. Bez pukotina u zidu, paučine koja visi sa visokih plafona, u drvenoj stolariji, nameštaja koji trune, sablasno praznog prostora ovaj dvorac ne bi bio toliko očaravajuć. Svaka rekonstrukcija bi poništila tu lepotu, ali istina, spasila samo zdanje koje će se kad tad, ako neko ne odreaguje, srušiti.   

Kaštel "Ečka" 

Do poslednje stanice stižemo preko Zrenjanina - kaštel Ečka. Pustaru Ečku je na licitaciji komorskih dobara kupio Luka Lazar 1781. godine. Na pustari je osnovao naselje i izgradio crkvu za stanovnike naselja, odnosno za podanike na imanju. 

Dvorac je početkom XIX veka u tzv. engleskom stilu, crvenkaste fasade izgradio Lukin sin Agošton Lazar. Za svečano otvaranje se uređivao svaki kutak sela, doterivale su se kuće i čistila dvorišta i ulice, oblikovali drvoredi i pripremali slavoluci. Glavni kuvar je za tu priliku doveden iz Beča. Kočije i konji su blistali za doček 300 uglednih zvanica iz Beča i Budimpešte. 

Otvaranju je prisustvovao i čuveni grof Esterhazi, najbogatiji i najugledniji vlastelin u Ugarskoj, a trećeg dana goste je svojim virtuoznim sviranjem oduševio Franc List, tada „čudo od deteta“.   

Kaštel je godinama bio centar okupljanja ljubitelja lova, iz zemlje i inostranstva, čiji su česti gosti bili austro – ugarski  prestolonaslednik Franc Ferdinand i srpski prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević. 

Od devedesetih godina XX veka dvorac Kaštel nalazi se pod zaštitom Zavoda za spomenike kulture i danas je nalik Fantastu, pretvoren u hotel sa 4*. 

Dok je sam kaštel prilično očuvan i renoviran, nekako je najmanje zanimljiv od ostalih, možda upravo zbog toga jer ne izgleda kao da pripada nekom prohujalom periodu. 

Ipak u njegovoj neposrednoj blizini nalaze se daleko interesantniji toranj za vodu koji izgleda kao mala tvrđava i najstarija pravoslavna crkva u Vojvodini koja je izgrađena 1713. godine od blata u prvobitno potpuno plavoj fasadi koja je krasila i drveni krov.

Napomena: Tura preko agencije vam daje priliku da uđete u objekte koje u sopstvenoj organizaciji pitanje da li biste mogli, poput veličanstvenog "Sokolca", ali to je jedini plus te opcije. Ostalo je veliki minus, jer veliki deo puta provedete u autobusu, s obzirom da su dvorci udaljeni jedni od drugih prilično, a program isplaniran do svake sekunde, te posete zdanjima traju u globalu oko pola sata maksimum. Dobijate dodatnih 15 minuta za kafe pauzu u Fantastu, i sat vremena u Novom Bečeju kada je planiran ručak na jednom od čardaka Tise. Zato je preporučljivo da idete sopstvenim prevozom, ali da se prethodno raspitate i najavite za ulazak na odabrane posede. Takođe, Ečku možete po meni da preskočite i ostavite je za neko venčanje ili izlet iz Zrenjanina.