Nije monotonija, Filharmonija i učitelj muzičkog (priča iz 21. veka)
Pre tri nedelje, a možda i više -jer trideseteee umeju da pomute sećanje te se preporučuje uzimanje ribljeg ulja, pustila sam na poslu Cecinu pesmu "Nije monotonija". Uh sa kojim guštom smo koleginica i ja pevale "gade".
Imam tako običaj da petkom, posle 4 poludim (postanem super high, super crazy žena) pa na radnom mestu koje sam odavno pretvorila u DJ pult (mikseta je MOJA) mahom pustim svoj giulty crush. Iako ispunjavam i tuđe želje. Vrlo sam fleksi. Elem, na repertoaru su mi do sada bili Fanky G (Plakati zauvek, ljudi koji je to hit bio), Knez (Dal si ikada mene voljela, kao tebe ja, dal si ikada) Šemsa (Pristajem na sve!). Prošlog petka slušali smo Brenine - "Sitnije Cile, sitnice" i "Mače moj" (ali taj tekst!).
Da, da. Od ponedeljka do petka posle podne slušamo sve - Roisin Murphy, Jessie Ware, The Cure, Florence, Lanu Del Rey, Kylie, osamdesete, Depeche Mode, George Michaela, Bajagu, Rundeka, Azru, electro, Billie Holiday, Net King Cola, Čolu. Mada, da budem iskrena u poslednje vreme najviše nam svira radio Karolina jer nakon 5 godina, umorite se sa biranjem i puštanjem sopstvenih i tuđih plejlista, nemate živaca više da tragate za novim, a "lagana i fina" ima sasvim solidnu svaštaru i mix svega pomenutog.
Ceca je nekako "pala" ipak u četvrtak, a ne petak, što objašnjavam neverovatnom potrebom i željom da leti petak porani pa da bude jedan dan ranije :). I ko zna, možda ja ne bih sve ovo pisala da nije nakon "monotonije" usledio moj odlazak na Filharmoniju.
Naime, divna Tamara Krcunović sa kojom sam nedavno radila intervju deo je sjajne priče "Teatar u Filharmoniji" čije peto izdanje posvećeno Igoru Stravinskom je trebalo taj četvrtak da bude održano u Beogradskoj filharmoniji. O čemu je zapravo reč? Biću kratka: Tamara i njen kolega Vlada Aleksić (uvek drag, prešarmantan) uz pratnju preko 20 filharmonista iščitavaju memoare i detalje iz života slavnih kompozitora. Do sada su na repertoaru bili Mocart, Šuman, Čajkovski i Maler.
I tako dođem ja na koncert, pozdravim se sa Tamarom, registrujem kako Nataša Ninković nikada nije izgleda bolje i lepše, naletim na Jelenu sa salse, sestru od ujaka moje najdraže Minjice, inače violinistkinju Filharmonije i sednem. Gase se svetla, Vlada je već tu, lista odložene knjige, muzičari započinju sa Pastoralom za violinu i duvački kvartet, nakon koje sledi čuvena Pulčinela. A ja u potpunoj mirnoći i zenu. Kao da me je neko ošamutio, izmestio sa planete, lebdim ali iz glave ne mogu da izbacim Cecu i monotoniju. Tj činjenicu da sam pre "muzike" slušala Svetlanu Ražnjatović.
Nije me bilo sramota, to nikako jer smatram da nema ničeg sramnog u slušanju narodnjaka, ako znate da razdvojite kvalitet od nečega što je samo jedna zarazna, komercijalna repeticija bez grama značaja koja opet može a i ne, da vam pruži gušt na nekom nivou. Svoje stanje bih više mogla da nazovem "začuđena". Sve me je izgleda začudilo - i to što sam pre klasike slušala Cecu, to što sam bila u neverovatnom miru, to što mi na pamet nije palo da pogledam program Filharmonije do tada i koliko je to stvaralašto vanrevemensko i neponovljivo. Nije to značilo da ću prestati da slušam Svetlanu, Seve koje u poređenju sa Stravinskim zvuče kao kineske lutke na bateriju koja se btw pokvarila. Bio je to samo jedan čudni momenat tokom kog sam se setila svog učitelja iz muzičkog.
Dotični je imao jedan po meni sjajan način predavanja koji nisam čula da je još neko praktikovao. Pored običaja (nama vrlo dragog) da nam priča masne viceve (što je nekoliko puta na roditeljskom sastanku pomenuto, čisto onako usput) učitelj nas je za kontrolni pored teorijskog dela koji je obuhvatao mahom biografije kompozitora i definiciju određenih termina u muzici, pripremao tako što bi snimio nekih 20, 30 najslavnijih dela klasike na kasetu koju bismo mi presnimili. Namera mu je bila da upamtimo sve kompozicije ne bi li na kontrolnom kad on pusti tu istu kasetu od na primer 20 minute, i to često od sredine neke numere, prepoznali o kom delu se radi. Kako je to meni bilo zabavno! I uspešno! Posle sam sećam se nakon nekoliko godina gledajući umetničko klizanje prepoznavala na prve taktove određene kompozicije. Između ostalih, meni najdražu numeru Polovecke igre, Aleksandra Borodina.
Sutradan kada sam ceo doživljaj opisivala koleginicama, saznala sam kako je jednoj otac izričito zabranio da sluša dens i folk tokom devedesetih, dok je ćerka jednog kolege prekinula da se druži sa najboljom drugaricom jer ova sluša Cecu!?
To nikad neću nikad shvatiti. Te zabrane unutar muzike. Ja sam kao mala gledala disco-folk emisiju sa Magazinom, Vesnom Zmijanac (joooj kad krene "Nevera moja"), Halidom Muslimovićem, Zanom, Ekstra Nenom, đuskala pored rodbine uz Draganicu i Lepu Brenu, pa sa drugarima iz škole igrala do besvesti na 200 na sat, da bi posle sa ocem slušala Bruce Springsteena, Sade, Madonnu, Queen, Rollingstones, Boviea, Princea, Simple red, The Cure.
Nikada muziku nisam delila na žanr, samo na vajb koji osetim, ili ne osetim.
I dobra sam ispala.
Bar me još niko nije smenio sa mesta DJ-a firme.
Imam tako običaj da petkom, posle 4 poludim (postanem super high, super crazy žena) pa na radnom mestu koje sam odavno pretvorila u DJ pult (mikseta je MOJA) mahom pustim svoj giulty crush. Iako ispunjavam i tuđe želje. Vrlo sam fleksi. Elem, na repertoaru su mi do sada bili Fanky G (Plakati zauvek, ljudi koji je to hit bio), Knez (Dal si ikada mene voljela, kao tebe ja, dal si ikada) Šemsa (Pristajem na sve!). Prošlog petka slušali smo Brenine - "Sitnije Cile, sitnice" i "Mače moj" (ali taj tekst!).
Da, da. Od ponedeljka do petka posle podne slušamo sve - Roisin Murphy, Jessie Ware, The Cure, Florence, Lanu Del Rey, Kylie, osamdesete, Depeche Mode, George Michaela, Bajagu, Rundeka, Azru, electro, Billie Holiday, Net King Cola, Čolu. Mada, da budem iskrena u poslednje vreme najviše nam svira radio Karolina jer nakon 5 godina, umorite se sa biranjem i puštanjem sopstvenih i tuđih plejlista, nemate živaca više da tragate za novim, a "lagana i fina" ima sasvim solidnu svaštaru i mix svega pomenutog.
Ceca je nekako "pala" ipak u četvrtak, a ne petak, što objašnjavam neverovatnom potrebom i željom da leti petak porani pa da bude jedan dan ranije :). I ko zna, možda ja ne bih sve ovo pisala da nije nakon "monotonije" usledio moj odlazak na Filharmoniju.
Naime, divna Tamara Krcunović sa kojom sam nedavno radila intervju deo je sjajne priče "Teatar u Filharmoniji" čije peto izdanje posvećeno Igoru Stravinskom je trebalo taj četvrtak da bude održano u Beogradskoj filharmoniji. O čemu je zapravo reč? Biću kratka: Tamara i njen kolega Vlada Aleksić (uvek drag, prešarmantan) uz pratnju preko 20 filharmonista iščitavaju memoare i detalje iz života slavnih kompozitora. Do sada su na repertoaru bili Mocart, Šuman, Čajkovski i Maler.
I tako dođem ja na koncert, pozdravim se sa Tamarom, registrujem kako Nataša Ninković nikada nije izgleda bolje i lepše, naletim na Jelenu sa salse, sestru od ujaka moje najdraže Minjice, inače violinistkinju Filharmonije i sednem. Gase se svetla, Vlada je već tu, lista odložene knjige, muzičari započinju sa Pastoralom za violinu i duvački kvartet, nakon koje sledi čuvena Pulčinela. A ja u potpunoj mirnoći i zenu. Kao da me je neko ošamutio, izmestio sa planete, lebdim ali iz glave ne mogu da izbacim Cecu i monotoniju. Tj činjenicu da sam pre "muzike" slušala Svetlanu Ražnjatović.
Nije me bilo sramota, to nikako jer smatram da nema ničeg sramnog u slušanju narodnjaka, ako znate da razdvojite kvalitet od nečega što je samo jedna zarazna, komercijalna repeticija bez grama značaja koja opet može a i ne, da vam pruži gušt na nekom nivou. Svoje stanje bih više mogla da nazovem "začuđena". Sve me je izgleda začudilo - i to što sam pre klasike slušala Cecu, to što sam bila u neverovatnom miru, to što mi na pamet nije palo da pogledam program Filharmonije do tada i koliko je to stvaralašto vanrevemensko i neponovljivo. Nije to značilo da ću prestati da slušam Svetlanu, Seve koje u poređenju sa Stravinskim zvuče kao kineske lutke na bateriju koja se btw pokvarila. Bio je to samo jedan čudni momenat tokom kog sam se setila svog učitelja iz muzičkog.
Dotični je imao jedan po meni sjajan način predavanja koji nisam čula da je još neko praktikovao. Pored običaja (nama vrlo dragog) da nam priča masne viceve (što je nekoliko puta na roditeljskom sastanku pomenuto, čisto onako usput) učitelj nas je za kontrolni pored teorijskog dela koji je obuhvatao mahom biografije kompozitora i definiciju određenih termina u muzici, pripremao tako što bi snimio nekih 20, 30 najslavnijih dela klasike na kasetu koju bismo mi presnimili. Namera mu je bila da upamtimo sve kompozicije ne bi li na kontrolnom kad on pusti tu istu kasetu od na primer 20 minute, i to često od sredine neke numere, prepoznali o kom delu se radi. Kako je to meni bilo zabavno! I uspešno! Posle sam sećam se nakon nekoliko godina gledajući umetničko klizanje prepoznavala na prve taktove određene kompozicije. Između ostalih, meni najdražu numeru Polovecke igre, Aleksandra Borodina.
Sutradan kada sam ceo doživljaj opisivala koleginicama, saznala sam kako je jednoj otac izričito zabranio da sluša dens i folk tokom devedesetih, dok je ćerka jednog kolege prekinula da se druži sa najboljom drugaricom jer ova sluša Cecu!?
To nikad neću nikad shvatiti. Te zabrane unutar muzike. Ja sam kao mala gledala disco-folk emisiju sa Magazinom, Vesnom Zmijanac (joooj kad krene "Nevera moja"), Halidom Muslimovićem, Zanom, Ekstra Nenom, đuskala pored rodbine uz Draganicu i Lepu Brenu, pa sa drugarima iz škole igrala do besvesti na 200 na sat, da bi posle sa ocem slušala Bruce Springsteena, Sade, Madonnu, Queen, Rollingstones, Boviea, Princea, Simple red, The Cure.
Nikada muziku nisam delila na žanr, samo na vajb koji osetim, ili ne osetim.
I dobra sam ispala.
Bar me još niko nije smenio sa mesta DJ-a firme.
Коментари