Sitnice koje život znače ( Lorenco Marone, Dereta 2016)

Sad kad malo bolje razmislim, dobro je što i dalje vodim blog i što nisam odustala od njega. Jer između ostalog, shvatila sam kako on nekako čuva na jednom mestu moje uspomene, daleko bolje od mene. U celini, dok ja u poslednje vreme pamtim samo neke fragmente i osećaj. 

To se posebno odnosi na knjige koje sam pročitala i koje su mi se svidele. Filmove još i  pamtim, valjda zato što sam ih gledala po nekoliko puta, ali zato knjige... samo atmosferu, priču i to je to.

Evo baš pre neki dan koleginica mi prepričava uvod u jednu od meni najdražih knjiga "Južno od granice, zapadno od sunca" od Murakamija, a ja blenem u nju prazno jer se ne sećam uopšte te vrlo eksplicitne scene koju mi ona opisuje. I onda shvatim kako iz celog tog romana pamtim samo kafić-bar, njihov susret i priču o propuštenoj ljubavi.  To saznanje mi je bilo nekako strašno jer spadam u one ljude koji bi na pusto ostrvo poneli biblioteku knjiga i kojima je čitanje dobre knjige, bolje od bilo kog provoda. Mada, tu je možda i odgovor na ovu kontataciju, ja prosto "gutam" knjige i retko koju knjigu pročitam dvaput. Toliko čitanja i neponavljanja gradiva, and Voila

A ovu knjigu želim da pamtim od prve do poslednje stranice, jer čini mi se kako odavno nisam pročitala lepšu knjigu o životu, propuštenim i novim prilikama. 

 
"Sitnice koje život znače" ili u originalu "La tentazione di essere felice" napisao je Lorenzo Marone (1974), Napoletanac koji se pre pisanja deset godina bavio advokaturom. Ovo je njegov treći roman po redu koji je objavio 2015. godine nakon vrlo uspešnih naslova "Daria" i "Novanta".     

U fokusu ovog evropskog bestselera je Ćezare, ciničan dekica od 77 godina koji živi u kako on sam veli "najružnijem" gradu na planeti, Napulju. Bivši knjigovođa koji je bežao od svoje profesije celi život da bi na kraju teška srca ipak radio taj posao ne bi li nahranio porodicu - ženu Katerinu, ćerku Zvevu i sina Dantea osvrće se nakon smrti supruge na svoj život, a posebno na tri žene koje je voleo ali sa kojima nikada nije ostvario ljubavnu priču, zatim na činjenicu da mu sin godinama krije da je homoseksualac, kao i da je ćerka Zveva puna nekog unutrašnjeg besa i nezadovoljstva.  

Pored prošlosti, Ćezareov život uzburkavaju razmišljanja o novim komšijama, posebno mladoj Emi na čijem licu se ponekad vide modrice. Tu su i živopisne, dugogodišnje komšije - Marino, dekica koji godina nije izašao iz stana nakon porodičnih tragičnih priča i Eleonora koju je ceo kvart prozvao Mačkarkom jer skuplja u svom stanu napuštene mačke, kao i Rosana, njegova stara prijateljica, vremešna prostitutka koja će mu pokazati kako i u trećem dobu, nije kasno za ljubav, sreću i druženje.

"Moj sin je homoseksualac. On to zna. Ja to znam. Ipak, nikad mi to nije priznao. Ništa strašno, mnogi čekaju da im roditelji umru da bi mogli da se opuste i u miru žive sa svojom seksualnošću. Samo što to sa mnom neće ići, ja nameravam još dugo da živim, bar još desetak godina. Dakle, ako Dante želi da se emancipuje, moraće to da uradi mimo dolepotpisanog. Ne pada mi na pamet da umrem zbog njegovih seksualnih sklonosti." 

"Imao sam mnogo žena, lepih i ružnih, simpatičnihh i odbojnih, dobroćudnih i prepredenih. I nijednu nisam voleo kao one tri, jedine koje nisam mogao da imam. Poznato je da se čovek brzo navikne na sve ono u čemu uživa. Ali nikada se nećemo navići da živimo bez onog za čim čeznemo. Zato čak i danas, kada sam ukočeni starac, jedine dame koje me posećuju noćnoj tišini, osim moje žene, jesu one tri harpije koje ni puškom nisam mogao da odvučem u krevet."

"Mislimo da ćemo živeti večno i da nas iza svakog ugla čeka neko iznenađenje koje će zauvek sve promeniti, ili da će se dogoditi ono čemu se nadaš, osim ako na vreme ne shvatiš da život nije tako romantičan kao što si mislio. Istini za volju, snovi umeju i da pokucaju na vrata, ali samo onima koji se potrude da ih prizovu. U suprotnom, budi siguran da ćeš večeri provoditi sam."  

"Ono što danas jesmo, nestaće s našim telom, ali ono što smo nekad bili ostaće sačuvano u našoj deci."

"Znaš li šta je najluđe što možeš da učiniš? Da živiš sledeći nagone. Da prestaneš da podižeš beskorisne mentalne ograde. Ako budeš sledila nagone, nikad nećeš pogrešiti. Ptice se svake godine sele na jug, ne pitajući se zašto to rade. Eto, i mi treba to da pokušamo, neprekidano da se krećemo, ne postavljajući sebi previše pitanja. Ja sam ih sebi previše postavljao, ukopan u mestu. Sad to moram da nadoknadim, da se "selim" svakog dana pomalo." 

Marone je uspeo da ispriča jednu toplu, duhovitu, vrlo životnu priču o jednostavnim ljudima koji su i heroji i gubitnici svakodnevnice. Roman je prepun crnog humora jer glavni lik je ipak namćor koji ne dozvoljava ljudima da mu se približe i tera po svome, uveren kako je protraćio većinu svog života, tačnije po njemu čak sedamdeset i dve godine i sto jedanaest dana, ali i divnih misli o životu koje ćete sigurno zapisati negde za uspomenu, ali i mali podsticaj. 

Коментари

Najviše ste čitali