Dva i po dana u Budimpešti (2. deo)

Budimpešta je možda površinski manja čak deset puta od Istanbula, ali verujte da ima isti, ako ne i veći broj spomenika, prelepih must-seen mesta i veličanstvenih lokacija od turske lepotice. Zato je krajnje neizvodljivo da za dva i po dana vidite sve. Trebalo bi vam sigurno mesec dana da obiđete ceo grad, upravo zbog toga je preporučljivo da pre samog putovanja malo istražite i napravite listu prioriteta koja će sadržati mesta koja su privukla vašu najveću pažnju.

Na tom "početnom" spisku kod većine ljudi naći će se sigurno mesta koja smo mi obišli tokom prvog dana - bazilika Sv. Stefana, Parlament, ulica Vaci i promenada sa Lančanim mostom. Drugi dan je već rezervisan za miks onih mesta koja su takođe među top 10 znamenitosti grada i onih koja mogu i ne moraju da budu na vašoj listi tokom prve posete.

Drugi dan 

Dok je Pešta sva kosmopolitska, gospodska, centar Budimpešte u kome se nalazi najjuži centar, najbitnija i najveća zgrada zemlje i poslovni distrikt, Budim poput lepotice ponosno i gordo stoji na vrhu i posmatra svoju "susetku" svestan činjenice da iako Pešta ima odlične adute da vas namami u svoje jezgro, on je srce mađarske prestonice. Smešten na desnoj obali Dunava, Budim prilično brdovit i šumovit obuhvata jednu trećinu Budimpešte.

Do njega možete se popeti stepenicama, krivudavim uličicama, taksijem i uspinjačom Siklo koja predstavlja poseban doživljaj grada dok vas polako vozi ka samom vrhu Budima. 

Čim izađete iz uspinjače sa vaše leve strane biće ulaz u Budimski dvor, tvrđavu koja dominira budimskom obalom kad je posmatrate sa peštanske. Ova tvrđava je u svojoj istoriji iskusila čak 30 opsada!

Ogromna zgrada na južnom kraju utvrđenja je bila kraljevska palata, sa različitim stilovima i izgledom tokom istorijskog perioda, počevši od XIV. veka. U današnjici se tu nalaze Istorijski muzej Budimpešte, Nacionalna galerija Mađarske i Sečenjijeva nacionalna biblioteka (Széchenyi Könyvtár). 

Mi nismo ulazili u dvor, već smo prošetali oko njega, napravivši mali photo session ispred gde je imponzantan i najbolji vidikovac na Peštu da bi se potom na kratko zadržali kod njihove fontane di Trevi sa lovcima i psima. 

Savet je da prošetate malo po Budimu pre nego se uputite ka čarobnoj Ribarskoj kuli i neobičnoj ali veličanstvenoj Matijinoj crkvi. Nakon šetnje možete da napravite "slatku" pauzu u najstarijoj poslastičarnici Ruszwurm koja je osnovana 1827. godine. Ovaj mali, preslatki kafić ispred kog se čeka red za sto je bio omiljeno mesto austrougarske carice Eržebet koja je tečno govorila mađarski i toliko očarala Mađare da su po njoj nazvali jedan od mostova preko Dunava - beli, viseći koji se nalazi nasuprot brda Gelert, a između Lančanog i Mosta slobode. 

Mi smo imali sreću da su dok smo čekali ispred šarmantne poslastičarnice našu (glasnu) priču čula dva Novosađana koja su nam ustupila svoja mesta nakon plaćanja računa, sugerišući kako je na ovom mestu najbolja torta Esterhazi i mađarski specijalitet od davnina poznat - Somloi galuska. Nažalost somloia je ponestalo ali uverili smo se da su im kremite odlične kao i pomenuta torta. Cene? Kremita je 600 forinti, torta 880 dok je cena kafa i vina kao bilo gde drugde.

Posle ovakve pauze, možete da nastavite ka možda najneobičnijoj građevini Budimpešte - Ribarskoj kuli (Halászbástya) koja se nalazi tik do crkve kralja Matije, najistaknutijeg mađarskoj kralja, prvog renesansog vladara Budimpešte koji je bio sin Sibinjanina Janka. Ribarska kula je za vreme kralja Matije bila ribarsko nasilje i riblja pijaca pa otuda i naziv.
 

Kule i zidovi izgledaju kao srednjovekovni, ali su ustvari podignuti tek 1902. godine kao dopuna Matijinoj crkvi. Njen projektant je bio Friđeš Šulek (Schulek Frigyes). U svakom slučaju ulaz se na gornju terasu naplaćuje 800 forinti. Ispod na donjoj terasi pod stubovima je terasa restoran u kom možete da popijete neko mađarsko pivo ili da ručate gulaš i ostale specijalitete mađarske kuhinje.

Ceo ovaj potez izgleda vrlo bajkovito te ne žurite... Pešta nikuda ne ide.  

E sad već možete da se spustite do Lančanog, pređete ga i uvučete se iza Grasham palate ka centralnom bulevaru Andraši koji važi za jedan od najlepših u Evropi. Izgrađen 1872. godine ovaj bulevar nazvan po tadašnjem predsedniku Vlade osmišljen je po ugledu na pariska Jelisejska polja.  

Ispod ovog bulevara prokopan je drugi metro u Evropi (prvi metro je izgrađen u Londonu). U jednom delu ulice nalazi se pregršt kafića, restorana i butika, dok su u drugom delu mahom ambasade smeštene u starim palatama. Zbog toga je u početku i nazivan Bulevar palata. Široki bulevar prepun je velelepnih zgrada iz 19. i sa početka 20. veka, ali titulu najlepše nosi zgrada Opere, čiju izgradnju je naredio Franc Jozef.

Mi smo imali ludu sreću pa je ceo bulevar bio zatvoren za prevoz i pretvoren u market na otvorenom. Tu negde baš kad se prođe Opera nalazi se "najstrašnija" zgrada Budimpešte - House of Terror (Terror haza). Ulaz je 2000 forinti (uz audio box), radno vreme svaki dan do 10-18h, a muzej ogroman te očekujte da u njemu provedete oko dva sata. Ovde je fotografisanje zabranjeno, ali i bolje jer nekako je strašno da uslikate i delić onoga što se dešavalo u zloglasnoj kući terora kako bi glasio srpski prevod. 

Naime, na ovoj adresi nalazila se prvobitno centrala Salašijeve nacističke partije strelastog krsta, da bi posle 1945. u njoj bio centar za ispitivanje pod kontrolom kojim je rukovodio ruski KGB. Na nacističku i komunističku torturu vas podsećaju odmah pri ulazu dva prepoznatljiva simbola - kukasti krst i petokraka, kao i zlokobna muzika. Muzej kombinuje klasičnu postavku sa umetničkom instalacijom. Startujete na drugom spratu da biste završili u podrumu. Do podruma, najpotresnijeg dela muzeja vodi vas lift. Taj silazak je jeziv jer se lift polako spušta (namerno), svetla su pogašena, muzika je pojačana a u njemu je televizor na kome čovek u crno-belom filmu ispoveda sopstveni silazak, odvođenje u samicu i mučenje.  

"Bio je momenat kada su nas čuvari izveli u dvorište nakon mesec i više dana izgladnjivanja. Na sred dvorišta bio je kotao u kome se kuvao gulaš. Jedan od čuvara se okrenuo ka nama i rekao nam: Evo da vidite da mi nismo toliko strašni, spremili smo vam vaše omiljeno jelo. Od nas je tada zatraženo da čučnemo da bi nam čuvari na glave prosuli vreo gulaš."   

Jezivo. Dok idete kroz hladne, prazne ćelije koje su očuvane u prilično dobrom i prvobitnom izgledu, stalno vam je knedla u grlu jer tek posle ovog "muzeja" shvatate kakvu torturu je trpela Mađarska od nacista i Sovjeta dok se nije oslobodila pred kraj osamdesetih (tome je prethodio čuveni ustanak iz 1956. godine koji je krvavo ugušen hiljadama sovjetskih tenkova). Mi smo to nekako izbegli, samo što nas je posle sačekao jedan sopstveni, ali tome ovde nije mesto. 

Kada se udaljite od ovog mesta, najpametnije je nastaviti pravo bulevarom do kraja gde se nalazi jedna od simbola grada takođe, njegov najpoznatiji Trg heroja (Hosok tere) koji je ujedno i početak Gradskog parka (Varosliget) koji skriva Sečenji banju i dvorac Vajdahunjad. Nažalost, trgu nismo uspeli da priđemo usled održavanja trka konja koje su se dešavale upravo tog vikenda, dok smo dvorac videli samo s jedne strane i s unutrašnje jer su oko njega aktuelni radovi. Ali i pored ovih "prepreka" vredelo je ući u park jer oko samog dvorca je jezero oko kog je napravljen divan drveni dok sa klupama. Divotica za chill i malu pauzu.

Za večeru smo izabrali jedan od najbolje ocenjenih restorana mađarske kuhinje na TripAdvisoru - Papriku  (Dozsa Gyoergy ut 72) koja se nalazi u neposrednoj blizini trga, s njegove leve strane. Savetujem vam da rezervišete mesto jer je prilična gužva, te ćete teško naći slobodno mesto ili ono koje nije već rezevisano. Mi nismo uspeli unutra (vrlo autentičan, tradicionalan etno prostor sa drvenim stolovima, crveno-belim karo stoljnjacima i prepariranim životinjama) da nađemo mesto, pa smo seli napolju gde je takođe prijatno.

Cene su pristupačne - gulaš supa 1250 forinti, čaša njihovog Tokaji vina (najpoznatija vrsta u Mađarskoj)  660 forinti a glavna jela od 700 do 47000 forinti, plus imaju vegetarijanski sjajan meni od kog vam preporučujem pohovane pečurke punjenje sirom i servirane sa rižom i tartar sosom (1880). Od mađarskih probajte piletinu u sosu od cimeta i šljive, serviranu uz sveže pasirani krompir, začinjen i oblikovan u krokete, koji su potom panirani mrvicama hleba i brzo zamrznuti (2150).

Ovakav dan najbolje je završiti na promenadi, ispijajući vince tik uz Dunav na nekoj od usidrenih čardi ili kafiću poput pomenutog Pontoona iz prvog dela. 

P.S. U trećem delu koji će imati zaseban naziv, čeka vas osvrt na najveću poznatu tajnu grada i sveopšti utisak o mađarskoj prestonici, ali jedno je sigurno - Budimpešto, videćemo se još minimum dva puta jer si ČAROBNA!