Prvi put u Parizu (2.deo)

Pariz. Da li i vi kao i ja imate osećaj da ste ga već videli, posetili? Ja imam.

I za to "krivim" sedmu umetnost koja je od svih gradova čini mi se najveći broj filmova snimala u francuskoj prestonici.

Što mi je potpuno razumljivo, jer ovde svaka zgrada, svaki kutak izgleda kao pre 100 godina, sve sa šarmom jedne Sene i romantičnim Monmartrom i Ajfelom. Jedini grad koji je možda fotografisaniji i češći izbor filmskih stvaralaca je Njujork, ali i to je pitanje da li je istina ili opšti utisak.

Ipak iz tog Njujorka, Carrie je otputovala u Pariz, ubeđena da je sreća čeka u francuskoj prestonici, kraj ruskog baletana, dok su svoju parisku avanturu imale i Serena van der Woodsen i Blair Waldrof. Uvek je postojala fama oko ovog grada u kome su se ljubavnici skrivali, parovi mirili, a single devojke uvek pronalazile svoju srodnu dušu.

Jedan od najromantičnijih filmova u istoriji sedme umetnosti- Before sunset, takođe je oda  francuskoj prestonici. Ipak, ako mene pitate najlepši film koji je snimljen u Parizu je Čudesna sudbina Ameli Pulen. Drugi je Ponoć u Parizu, a treći Mulen ruž.

Možda baš zbog toga kada se nađete u Parizu, na njegovim ulicama - imate taj deja-vu utisak. Posebno ispod Ajfela (gde jedino čujete srpski:) pored kog imate komentar "pa dobro, lep je, ali ništa specijalno". Isti je slučaj sa slikama koje ste toliko puta videli. Mnogo više se oduševite nekim platnima koje prvi put otkrijete nego autoportretom Van Goga, Doručkom na travi i Porodicom Beleli. Bar je tako bilo u mom slučaju.

Jedina stvar koja vam legne kao "kec na kec", iako ste i nju videli u stotinu filmskih kadrova su kafei, a ako je ovo grad nečega, onda je grad kafea. Pored parkova, imponzantan i nepregledan red kafića-barova koji funkcionišu i kao restoran, spada u moje najomiljenije utiske Pariza. 

# KAFEI

Mislim da nijedan grad na svetu nema toliko šarmantnih i istaknutih kafea koji dominiraju ulicama ali tako da izgledaju kao prirodan dodatak veličanstvenoj arhitekturi i živopisnim uličicama.

Pariski kafei koji su vekovima bili mesto druženja intelektualaca koji su se ovde sastajali ne bi li popili kafu, pojeli kroasan i pročitali Le Monde, razgovarajući o trenutnim kulturološkim i političkim pitanjima, i dan danas su mesto gde najviše vremena provode Parižani i njihovi gosti. Tako je uostalom i nastala kultura kafea koja ovde ima sve hedonističke boje koje možete da zamislite.

Kafići već decenijama neguju jedan te isti, ali vrlo poseban vajb zahvaljujući svedenoj i otmenoj estetici - većina ima staklene prozore koji razdvajaju baštu od unutrašnjeg dela, stolice od jače jute i plute sa drvenim nožicama, ćebe na raspolaganju i okrugle, drvene stolove. Enterijer je klasika u kojoj preovladava drvo, ogledala i bakarni dekorativni ukrasi. Ni kiša ne remeti kafenisanja shodno natkrivenim ceradama, mahom od prugaste jute.  

Ovde pored raznih kafa, možete popiti i čašu vina ili piva uz serviran i besplatan kikiriki ali i pojesti kolač ( tart od pečene jabuke sa sirom ili creme brule sa vanilom) ili omiljenu supu Parižana od luka s pogledom na divne fasade Pariza. 

Nažalost, cene su u Parizu nešto na šta skoro pa niko ne može da vas pripremi. To je meni bio najveći šok i najveća prepreka da se potpuno opustim i uživam. Jer ako vi za čašu vina (najjeftinijeg i 0,1) i supu od luka morate da izdvojile 20 evra po osobi, a kapućino i kolač vas skoro svugde koštaju od 13 do 15 evra, to stvara određeni pritisak koji ne možete da potisnete. Ipak, i određeno uživanje te pokušajte bar nekoliko puta da sebi priuštite bar to - poslasticu i kafu. 

Top preporuka: Le Champ de Mars u blizini Ajfela / Pere Tranquille u blizini shopping centra Forum des Halles / Galliera preko puta muzeja Palais Galliers, u ulici Petra I
 
# ORIJENTALISTI u muzeju Orsay i VRATA PAKLA u muzeju Rodena

Ne znam da li neki grad ima toliko muzeja koliko ima Pariz. Google otkriva da ih francuska prestonica ima 130, dok mi odgovara na pitanje - Berlin ima više, odnosno 175! Ali dok ne vidim, ne verujem. I to je ono zapravo što vam stvara dodatni pritisak pored posete turističkim mestima. 

Zato je poželjno napraviti spisak onih muzeja koje prosto morate da obiđete, i onih koje biste rado videli ako bude dovoljno vremena. Ja sam sa svog spiska uspela sve da vidim, sem Luvra i Fondacije Luj Viton.

Petit Palace

Luvr je izostao iz navedenih razloga u prvom delu - 35.000 eksponata, nesnosna gužva i ogromna zgrada zahtevaju da ga posetite u nekoliko navrata i sa određenim planom, a opet i tada, većina posetilaca zna da prokomentariše kako nećete ništa propustiti ako ga izostavite sa liste. Eto, pre puta niko ko je bio u Parizu nije mi rekao da treba da idem u Luvr. Ali bukvalno, niko! I to nešto govori.

S druge strane, od svih sam dobila toplu preporuku da obavezno odem u Rodenov muzej kada je lepo vreme jer sam muzej poseduje impresivan vrt u kome se nalazi nekoliko najboljih skulptura čuvenog Ogista, i da nikako, ali nikako ne propustim Orsay. 

Za ulaz u Orsay sam čekala sat i 20 na kiši i temperaturi od šest stepeni, ali vredelo je. Iz njega nisam izašla naredna tri i po sata, i sledeći put opet bih ga posetila. 

Smešten u preuređenu železničku stanicu iz XIX veka, ovaj dom umetnosti koja pokriva period od 1848. do 1914. godine izaziva kod većine pa i mene jedan uzdah kada se nađete u atrijumu u kome dominiraju masivne kamene strukture Gaje Aulentija ispod delikatne gvozdeno-staklene konstrukcije.

Iako se ovde nalaze i dela simbolista, naturalista, nabista i skulpture Ogista Rodena, kao i art nouveau nameštaj, Orsay je prevashodno dom impresionista i najviše ljudi se tiska oko platna majstora francuske umetnosti - Dege, Monea, Sezana, Van Goga, Renoara i Pisaroa. 

Ja sam ipak najviše vremena provela u sobi Orijentalista fascinirana tim slikama na kojima je prikazan čudesan Orijent, ali i pored masivnog dela Ogista Rodena - Vrata pakla. 

Vrata pakla su životno delo slavnog francuskog vajara koji je na njima radio punih 37 godina nakon što je pobedio na konkursu za izradu vrata koja bi krasila Muzej primenjenih umetnosti u Parizu. Iako je izgradnja muzeja zaustavljena u jednom trenutku, Roden je nastavio da radi na svom monumentalnom delu od bronze, inspirisan Danteovim krugovima pakla i Bodlerovom poezijom.

Originalni gipsani rad koji je visok 5,5 metara sa 180 figura (Mislilac posmatra sve sa vrha, dok je čuveni Poljubac skinut sa reljefa i zamenjen drugim "ljubavnicima") nalazi se u Orsay muzeju, dok je bronzani (daleko moćniji i zastrašujući) u Rodenovom muzeju, odmah blizu ulaza, u dvorištu s leve strane.

Naravno, neizbežna muzejska stanica u Parizu su modni muzeji kojih ima prilično. Nažalost, usled vrlo malo vremena da se posvetim samo muzejima, ja sam stigla da obiđem samo dva - Palais Galliera i Musee des Arts Decoratifs (zaseban modni muzej koji se nalazi u sklopu Luvra). Ove utiske ipak ostavljem za jedan poseban post shodno činjenici da sam u oba imala prilike da se susretnem sa najpoznatijim delima belgijskog kreatora Martina Margiele.

Orsay
adresa: Rue de Lille 62

radno vreme:  od utorka do nedelje muzej radi od 9:30-18h, četvrtkom do 21:45h, dok je ponedeljkom muzej zatvoren

cena ulaznice: od 13 do 15 evra
 

Musee Rodin 

adresa. Rue de Varenne 72

radno vreme: svim danima sem ponedeljkom od 10-17:45h

cena: 10 evra

# SENA

Među savetima za #mustdo, onih koji su bili u Parizu i to po nekoliko puta, definitivno je krstarenje Senom. A ako mene pitate, nema boljeg načina da vidite jedan grad i njegove glavne "tačke" od izleta brodom po njegovoj reci ili bilo kojoj vodenoj površini na kojoj se taj isti grad nalazi. Sećam se kako mi je Prag bio prelep noću na toj turi, dok sam u Istanbulu uživala konstatujući kako je prekratka tura za onoliki Bosfor.  

Elem, u Parizu za nešto više od sat vremena (plovidba je duga oko 11 kilometara) imate priliku da vidite francusku prestonicu iz potpuno drugog ugla. Pred vama će se ređati poznati prizori i spomenici grada, odakle god da krenete svoju rutu, a Pariz nudi mogućnost da ispod bilo kog mosta započnete krstarenje. 

Ja sam svoj brod uhvatila odmah kod Ajfela, tačnije ispod mosta Pont d'lena gde se nalazi luka Port de Suffren, odakle saobraća Vedettes de Paris.

Ova tura najbolje vas upoznaje sa pariskim mostovima, ali najviše sa životom oko same Sene čija osunčana šetališta vrve od ljudi, posebno mladih koji su očito još davno otkrili da je najveća čar posmatrati sopstveni grad sa te pozicije - u sedećem položaju, na ćebetu, kraj dragih ljudi uz gitaru, smeh, neku društvenu igru, vino i lagani ručak.   

Pored parkova i kafea, mislim da bih tokom druge posete Parizu najviše vremena provodila ovde, i to oko katedrale Notr Dam koji leži na ostrvcetu Ile de la Cite, najstarijem delu Pariza.

Vedettes de Paris
adresa: Port de Suffren
radno vreme: svaki dan od 10- 22:30
cena: 15 evra     

# SHAKESPEARE and COMPANY i YELLOW KORNER

Neverovatno je kako jedan od glavnih simbola grada, nema veze skoro pa niti jedne sa Francuskom, već isključivo sa Britanijom. U pitanju je možda najčuvenija pariska knjižara - Shakespeare and company, koja se nalazi nedaleko od  Notr Dama.   

U ovoj čudesnoj knjižari koja izgleda kao da je iz neke londonske uličice ili serijala o Hari Poteru, rade isključivo Britanci (izuzetak je obezbeđenje), zabranjeno je fotografisanje (što skoro pa niko ne poštuje) a prodaju se samo engleska izdanja.       

Međutim, ovde možete da nađete sve - od priča Ficdžeralda, preko ljubavnih romana i top krimića, modnih knjiga, biografija muzičara, filozofska dela, čuvene klasike, najnoviju beletristiku pa i magazine. Većina knjiga je oko 15 evra, ali postoje i probrana izdanja za 10.  

I da, vrlo lako možete da provedete po tri sata ovde jer sama knjižara nudi nekoliko izolovanih kutaka za čitanje pa i sprat na kome se redovno održavaju književne večeri i večeri poezije. Svaki kutak ima posebno osmišljen enterijer. Ja se zadržah kod ljubavnog gde su na zid okačeni citati iz raznih liričnih pesama, odlomci iz ljubavnih pisama i delovi iz biografija slavnih parova.

Dok #shakespeareandcompany nudi jedno putovanje u prošlost i pasiju prema pisanoj reči, galerija Yellow korner vas obuzima modernim enterijerom i sjajnom kolekcijom fotografija koje možete da pazarite sa paspartuom (oko 50 evra) i ramom (oko 90 evra), sve sa pečatom autora za prava. 

Fokus galerije jeste na slikama Pariza, neobičnim enterijerima, slikama raznih gradova iz ptičje perspektive ali i modnim fotografijama kao i portretima slavnih Francuza, od kojih su meni najlepše slike čuvenog para Jane Birkin + Serge Gainsbourg koje je radio Bert Stern za Vogue početkom 70-ih.     

Shakespeare and company
adresa: Rue de Bucherie 37
radno vreme: svaki dan od 10 do 22h
ulaz besplatan

Yellow Korner
adresa: Rue des Francs Bourgeois 8
radno vreme:  svaki dan sem nedelje od 11-19:30, a nedeljom od 13-19:30 
ulaz besplatan 
 

The end: Kada sam se vratila s puta, koleginica me je pitala da li je Pariz najlepši grad na svetu. Razočaraću vas - nije. Nije mi lepši od Istanbula (mislim da nijedan neće ni biti jer ja imam tu snažnu fascinaciju Orijentom), pa ni Budimpešte (otmena i pristupačna bombonica od grada u kojoj bih tako rado živela ili provodila vikende) i Napulja (taj ludi italijanski far dolce niente život i galama) ali moj ukus je što bi jedna druga koleginica rekla, vrlo specifičan. 

Ipak, to ne znači da Pariz nije jedan od najlepših gardova koje sam videla. Ali, određene stvari poput ogromnog broja turista, neverovatne skupoće, odsustva neke energije i utiska da pravih Parižana nema, doprinele su da Pariz ne potisne pomenute gradove.

Međutim, ono što tek shvatite kada se vratite - bar ja, jeste činjenica da je Pariz grad čiji utisci se polako "slažu" vremenom kada on počinje da vam nedostaje, ali tako da vam kroz um proleti neka uspomena, vrlo jaka, skoro pa opipljiva. Što mi se ni sa jednim drugim gradom nije desilo. Počinje da vam nedostaje neki osećaj da ste u tom gradu koji je za većinu najlepši na svetu, u gradu koji godišnje poseti 30 miliona turista i u gradu koji ima tu multinacionalnost sličnu Njujorku. 

Nedostaje vam i Navigo (nedeljna i mesečna kartica za javni prevoz koja pokriva bus, metro, prigradske RER linije, tramvaje i vozove koji saobraćaju do petog prstena Pariza, a koja za jednu nedelju košta zavisno do zone koju pokriva od 20 do 23 evra), koliko god to čudno zvučalo, zatim metro (ovo je prvi grad u kome sam se intenzivno služila podzemnom železnicom ali drugačije nije moguće obići sve s obzirom da su mesta raštrkana po gradu, a ne skoncentrisana na jednom mestu), šarmantne uličice oko Le Maraisa i ti veličanstveni parkovi.  

Najviše od svega vam nedostaje to zajedničko vreme koje ste proveli sa najboljim drugom, taj smeh dok jedete sataraš sa pastom i spavate nalik Sirijcima sve sa kapom, čarapama na plus 5, te lutanje sa Guletom koji je bio najbolji mogući domaćin-lokalac. 

Tada shvatite da se putovanja zapravo pamte zbog ljudi i tih malih ali dragocenih uspomena koje nemaju cenu. Samo čistu emociju. Ali i još jednu bitnu stvar: Pariz je lep, ali u stvari, najlepše je putovati. 

 Do sledeće posete Parizu...