Komiža na Visu ( Poslednja oaza Mediterana, I. deo)


Do poslednjeg dana nisam verovala da idem na more. Samo jedna godina bez njega išarana prelepim city-break turama, svakodnevnim gušt momentima, povremenom brigom i poslom koje me sve više troši, učinila mi se 27. avgusta duga kao decenija.

Ali, ima stvarno nešto u tom morskom (jadranskom) vazduhu koji vam uradi momentalni re-start čim iz autobusa - u kom su vam posle 12 sati vožnje kosti postale teške, tvrde i izlomljene kao stene, kročite na tlo a toplo, sunčano splitsko sunce vam otvori oči, pomiluje kožu i obriše sav umor u nogama i telu. Tada verujete i zaboravite da je prošlo toliko.


Otkud mi na Komiži? Pitao nas je na odlasku simpatični dekica, otac žene kod koje smo iznajmili apartman, usput nam otkrivši da ima rođaka u Beogradu te da je služio vojsku u Požarevcu. 

Ne stigoh da mu odgovorim, žurili smo da nam autobus ne pobegne, ali da sam stigla, otkrila bih mu da sam pre nekih šest godina, slučajno skrolujući po Fejsu naišla na stranicu jednog momka, fotografa iz Komiže. I da još uvek imam sačuvane slike grada i komiških plaža, u starom laptopu. Te da sam tada bila uverena kako lepše mesto na Jadranu ne postoji, te sebi obećala kako ću kad-tad posetiti ovaj mali ribarski raj. Kao i da me je u međuvremenu zaveo prekrasni Rab (i to tri puta!) a potom na kratko ukrao i šarmirao Bol na Braču.

Dekica bi isto saznao da sam se ove godine lomila da li da idem na Korčulu ili u njegovo rodno mesto, ali da sam se ipak uputila ka zagonetnom i najudaljenijem naseljenom ostrvu od kopna Hrvatske, ka tom misterioznom Visu... 

Ostrvo VIS

Poslednja utvrda socijalističke Yugoslavije, i jedino nepokoreno mesto za vreme II. svetskog rata, danas se širom sveta a i unutar Lijepe naše, promoviše kao poslednja oaza Mediterana. Mesto gde je priroda ostala netaknuta i divlja, a mesta lokalna, intimna i krajnje nekomercijalna.

Sam Vis udaljen je od Splita 56 kilometara ili ti dva sata i dvadeset minuta trajekt vezom (upravo zbog toga, mnogi odustaju od Visa i biraju neka bliža ostrva). Na putu do Visa trajekt prolazi pored čuvenih ostrva Srednje Dalmacije - Brača, Hvara i Šolte koji služe kao savršene prirodne zidine koje skrivaju ostrvo na kom postoje dva grada - Vis i Komiža, udaljeni 18 kilometara ili ti 15 minuta vožnje kroz prohodan i odličan put koji je ipak nemoguće preći pešice zbog uspona i krivina. Iako, i to je uspelo nekome ali o tom, potom...

Duga izolacija ostrva koja je trajala do 1944. godine kada je ostrvo proglašeno vojnom zonom te zabranjeno za strance, doprinela je da Vis stekne reputaciju tajanstvenog mesta. Iako je izolacija prestala 1989. godine, masovan turizam nikada se nije uselio na ovo ostrvo.

Toga postanete svesni još u Beogradu dok tragate za smeštajem. I za Rovinj, Rab i Bol (manji od Komiže) nisam imala problema da nađem lako i brzo apartman. Ovde sam se namučila, a i ono što sam nalazila, bilo je papreno skupo - od 60 - 80 evra po danu. Zato vam savetujem da zaobiđete Booking i tragate sami po apartmanija.hr i kontaktirate direktno vlasnika. Ili mene :) ja generalno imam neku ludu sreću sa smeštajem po Jadranu, uvek nađem prekrasne apartmane / studije koje drže divni ljudi koji izlaze maksimalno u susret i čine da vaš odmor provedete u najboljem mogućem ambijentu i guštu. 

Ali da, Komiža i Vis imaju daleko manje smeštajnih jedinica nego ostatak HR. Sama Komiža ima tek jedan hotel Biševo (ovako zamišljate stare hotele iz socijalističke Yuge koje nije kupio neki biznismen u želji da sruši sve i napravi luksuzan i preskup prostor sa all inclusive ponudom i nekoliko zvezdica, već samo da zadrži stari soc šmek), i da nije bilo filma Mamma mia 2 koji se prošle godine snimao upravo na raznim lokalitetima Vis ostrva, pitanje je da li bi i Komiža imala ovoliko apartmana koliko ih ima u ovom trenutku.

To opet ne znači da turista nema. Ima ih, i to u sezoni prilično kako su nam otkrili domaći, spomenuvši kako među njima dominiraju Italijani, Šveđani, Englezi kao i ljudi iz regije i same Hrvatske. Međutim, u devetom mesecu i popunjeni kafići i restorani ne daju vam utisak gužve koji imate u Splitu, Hvaru pa i na Rabu. Ne, ovde imate osećaj da ih ima taman. Taman da nikada ne čekate previše u trgovini, taman da vam ne bude gužva na izletu, šušur na plaži i more ljudi na ulicama. Ukoliko pak želite gužvu i disko 24/7 samo bukirajte period kada se održava Goulash party koji gradić od hiljadu stanovnika u trenu pretvori u komišku verziju splitske ULTRE.

Grad Komiža

Ima istine u tome da su svi hrvatski gradići isti. Svi sem Rovinja koji je u potpunosti italijanski, kao neki uljez na Jadranu često pomislim. Ali da, ostatak ima tu istu atmosferu, istu "razglednicu". 

To su te kamene, niske kuće, uzane uličice gde vas upravo taj kamen čuva od sunca, dok iznad prozore skrivaju drvene žaluzine, zatim riva prepuna načičkanih brodića i čamaca, ali i ribljih restorana i picerija te kioska sa magnetima i suvenirima. Negde tu kod rive je sigurna sam i maleni trg sa  crkvom, te i putokazom ka Ljetnjem kinu.   



Međutim i pored sve te evidentne sličnosti, razlike ipak postoje, samo nisu vidljive na prvi pogled.

Tako je Rovinj jedna otmena Italijanka u kasnim četrdesetim koja voli da bude odevena po poslednjoj modi i da uživa u sitnim zadovoljstvima ali i materijalnim stvarima. Bol je milijarder u šezdesetim koji ima svoje (rajsko) ostrvo na kome letuje sam sa svojim psom, jedreći po okolini i uživajući u blagoj izolaciji. Hvar je influenser u dobi od 22 godine, koji svaki kutak koristi za slikanje a na odmor ide u društvu armije BFF-a. Rab je s druge strane nonšalantna Šveđanka u srednjim tridesetim, raspoložena za aktivan odmor. Komiža? E Komiža je Yugoslovenka u pedesetim koja se relativno skoro penzionisala i u to ime sebi poklonila mesec dana na moru, tamo gde je vreme stalo.



Kada vam se Komiža prvi put ukaže, to je sigurno momenat kada ste nakon jednog pravolinijskog puta od Visa konačno izbili na najvišu tačku ostrva, brdo Hum (600 metara) i kroz serpentine počeli da se autobusom (25 kuna u jednom pravcu u sezoni, 20 kuna van sezone) spuštate ka vašoj krajnjoj destinaciji. 

Tada vam se ukazuje jedna mala uvala u kojoj se nastanio ovaj ribarski grad, jedan od najstarijih u Hrvatskoj. Dok se polako spuštate, ostavljajući prelepu crkvu Sv. Nikole s leve strane da gordo i moćno "vlada" prostorom nalik nekom dvorcu iz Igre prestola, grad polako počinje da vam se otkriva. 
Sva od kamena Komiža je tipičan mediteranski gradić kojim dominira stara mletačka kula u kojoj je danas smešten Ribarski muzej, mesto koje svedoči o slavnim danima grada u kom se rodilo ribarstvo istočne obale Jadrana. O slavnim (ribarskim) danima Komiže ipak najbolje svedoči napuštena fabrika NEPTUN, drugi simbol grada posle pomenute kule i najstarija riboprerađivačka tvornica na Sredozemlju koja je Komižane hranila punih 135 godina.

Neptun u kome je nekada poslovala istoimena tvornica konzervi viških srdela i inćuna koja je obezbeđivala celu bivšu državu, odavno je privatizovana (ima tome više od deset godina) ali nažalost, novi vlasnik fabriku je ostavio u ruševinama i svom socijalističkom zdanju koje se smatra vrednim industrijskim spomenikom Yuge. 

Ta slika propale fabrike čiji deo obale za utovar ribe danas služi kao divlja plaža, može samo da probudi u vama osećaj da je neka sredina osamdesetih ili pak da ste u nekoj drugoj dimenziji, distopiji u kojoj je Juga nastavila da živi.    


Ali čak i da nema Neptuna, Komiža je neverovatan grad kontrasta i paradoksa i to je ono što ga čini drugačijim, pored činjenice da u odnosu na većinu primorskih gradova ima najveći broj gradskih plaža.

Kontrasti? Iako je samo srce grada - skoncentrisano oko užurbane rive, prepuno starih i očuvanih kamenih kuća, svaka ulica krije i neku zgradu ili prostor koji štrči. Tako ćete na samom ulazu u grad, tik pre skretanja ka opštinskoj zgradi koja je krajnje neugledna i socijalistička, jedva primetiti veliku gvozdenu kapiju koja je pre vodila u veliku vojnu kasarnu, dok danas vodi na jedini parking u gradu. U ovom delu ćete imati osećaj kao da niste na moru, nego u Beogradu, na Voždovcu. 

Isto tako čim se malo udaljite od rive i zađete u unutrašnost grada, često ćete viđati kuće čija je jedna polovina napuštena i pred raspadom, a druga renovirana za izdavanje, sve sa klimom i novim belim prozorima koji su zamenili drvene žaluzine. 

Na putu do plaže, uz vijugavu cestu koja ide tik uz more, proćićete kraj velike auto-mehaničarske radnje ispred koje stoje poređani šporeti, veš mašine, auto delovi, oštećeni čamci, a kada skrenete u ulicu Gurnji put odjednom će pred vama biti niska ali dugačka stambena zgrada koju kao da je neko teleportovao iz Rijeke.




Evidentno je da se grad menja, ali dok ne prođe sve metamorfoze postoji taj neki utisak da ovde vlada red u neredu, te da je mesto i dalje prilično odsečeno od kopna, te izolovano. Ovde ne možete guštati u kavi i čitati Jutarnji, jer novine stižu tek popodne i to u određenom broju. Takođe ovo je prvo mesto u HR u kome nema velikih marketa poput Konzuma i Lidla -tu je samo nekoliko prodavnica Studenca (nešto poput naših Shop and Go MAXI-a), dok je jedini TOMMY na ostrvu dostupan samo ljudima sa kolima. S druge strane na pijaci, odnosno tržnici gazduje samo jedan Ante kod koga svi kupuju, ali budite bez brige - Ante ima dobru i raznovrsnu robu :

Ako ste se pak spremili za šoping, Komiža će vam sačuvati novce (amen!) s obzirom da sam grad nema više od tri butika - jedan sa kineskom robom, drugi sa kompletnom ponudom modela u beloj boji i treći koji drži lokalna dizajnerka u improvizovanom ateljeu sa autorskom ponudom koja se svede na rančeve, haljine, notese i majice. Borovo? Tek u Splitu.

Kada upoznate vajb grada, onda ste spremni za hedonizam na komiški način koji ostavljam ipak za drugi deo priče.

Nastaviće se....  

Коментари

Najviše ste čitali