Ko nam pravi odeću? Da li stvarno mislite da to nekog zanima?
Koleginica je pre par nedelja došla na posao sa izjavom kako je bacila više od deset pari farmerica. U nekom svom transu čišćenja kuće i raspremanja garderobe nije se setila da bi nekoj od nas ili pak nekoj njenoj drugarici odgovarao možda određeni par jeansa, niti da ih sve spakuje u kesu i odnese u H&M.
Druga pak je letos izgovorila kako joj ne pada na pamet da kupuje tuđu odeću - bilo da je to na nekoj razmeni ili na Kaliniću, uz komenar da je neko možda baš u toj odeći umro?!
Ja s druge strane sam uspela da vežem u oktobru tri dana u Zari gledajući to privlačno kraljevstvo animal printa, i bacajući hejt na svoju besparicu uz konstataciju - mogla bih ovde bez problema da ostavim 100. 000 i ne trepnem! Jer treba mi minimum četiri džempera, dva para jeansa, mmm mogla bih i neku mini suknju, blejzer, rolku, a i torbu - nisam odavno, kriziram. Onda sam nakon dva dana kada je legla plata otišla da kupim dve rolke i jednu suknju.
Ovako razmišlja i ponaša se više od 75% žena.
Možda i više.
Lično, u svom bliskom okruženju poznajem jednu devojku koja se oblači u second hand buticima i još jednu koja stvarno vrlo racionalno pristupa šopingu i odeći.
Ostale? E ostale su kao ja - potrošačko društvo bez trunke razuma, ili čak i ako ga imaju, ignorišu ga.
Osim što smo potrošačko-rasipno društvo, mi smo i egocentrične generacije koje ne gledaju širu sliku već samo sebe i trenutno stanje a to je #nemamštadaobučem, ili ti #šopingjenajboljaterapija. Na površini smo, nikakav DIVE IN.
Neka istraživanja pokazuju da kupujemo 60 odsto više odeće u odnosu na naše bake i majke. Takođe, da je sve što kupujemo mahom "krpa" i ne traje duže od dve sezone, a potom završi mahom na deponiji.
Naravno, nismo samo mi krivi za ovakvo stanje svesti.
Onako baš drugarski pomaže nam (modna) industrija koja je druga u lancu najvećih zagađivača na svetu, odmah posle naftne.
Danas sve ima rok - mobilni vam traje dve godine i onda počinje taj iritantni bag, mašina za veš isto toliko, laptop jedino preživi ako ga ne povežete na net a i Nutribulent nosite na popravku čim prođe tri meseca. Isti slučaj je sa odećom. Pravi se od najlošijih materijala za kratkoročnu upotrebu ne bi li sve te glavne i mid-season kolekcije stigle da se izvrte i rasprodaju.
A ako se ne rasproda, onda se bace.
U julu ove godine Burberry je spalio odeću vrednu 28 miliona funti, jer nije želeo da prodaje svoje komade po nižim cenama. Umesto da reciklira, pokloni ili smanji proizvodnju, prestižni britanski brend spalio je SVE.
Nekada je ipak odeća u većini butika bila od dobrog kvaliteta. Ponuda je bila manja, ali na nivou. Moja majka ima Beneton džemper koji nosi već 30 godina.
Ne fali mu ništa.
Kolega sa posla je došao pre neki dan u dedinom oficirskom kaputu koji izgleda kao da ga je lično Kristijan Dior sašio. Kaput je star jedno 40 -ak godina.
Ja imam džemper iz Stradivariusa od prošle godine sa rupom koji se toliko razvukao da izgleda za dva broja veći. Da ne pričam kako godišnje kupujem po tri pari jeansa minimum jer mi farmerice traju oko tri meseca, uz obavezno došivavanje šnajderke.
Međutim, morate priznati da je stvarno neverovatno kako mi žene nakon uverenja i to zajedničkog da su sve ili bar većina stvari u Zari i Bershki krpe, opet odemo u te iste butike i kupimo AGAIN njihov džemper, majicu, jeans svesni da će nam to potrajati do sledećeg trenda. Like tomorrow!
Možda jer iako nam kroz glavu prođe misao kako bi bilo pametno da odemo u Levis i kupimo neke farmerice za 7.000 - na kraju toliko ćemo ako ne i više dati ukupno, to ne uradimo, pošto retko ko od nas u tom trenutku ima da iskešira tih sedam ili osam hiljada.
Imamo onoliko koliko prosečna ili malo iznad proseka plata trpi.
Ovo nije izgovor - svako od nas može da štedi, čuva novac i pametno kupuje, samo da nije u konstantnoj trci sa vremenom i pukim preživljavanjem. Da se ne lažemo, kvalitetna odeća postoji ali košta, ako i ne košta, potrebno ju je pronaći, a za to je potrebno VREME koje malo ko od nas ima.
To opet nije opravdanje za činjenicu da većina ove odeće nastaje u nehumanim uslovima, te da je sama proizvodnja štetna po okolinu i ljude koji je prave, a koji su za to plaćeni crkavicom te stalno pod presijom.
Nedavno je na Belgrade Fashion Week-u održan KRUŽOK u organizaciji MILICA magazina na temu "Ko nam pravi odeću?".
Bilo je to zanimljivih, edukativnih i prodornih skoro pa dva i po sata tokom kojih smo saznali da strane firme koje se bave proizvodnjom odeće ovde kada dođu imaju beneficije koje domaće nemaju, te da Bugarska ima najmanje dnevnice u EU pa je sve veći broj modnih kompanija koje otvaraju fabrike upavo u Bulgaria kao i da najmanje transparentno poslovanje imaju najluksuzniji i najjači brendovi - Chanel, Versace, Valentino, Michael Kors, Armani, Dior i Dolce i Gabbana dok najtransparentnije oslovanje imaju Gap, Banana republic, Adidas, H&M, Puma, Old Navy i Reebok.
Isto tako svi učesnici su se složili da se kultura second hand shopova i razmene odeće GRADI. U Skandinaviji sasvim je normalno da se odevate u vintage i second hand buticima, to je čak imperativ dok je kod nas to još uvek odlika "siromašnih". ERROR! ERROR!
U jednom trenutku novinarka Dunja Jovanović koja je bila jedna od moderatorki kružoka konstantovala je sledeće: Sve je ovo super i slažemo se u većini, ali ja ipak mislim da ljude baš boli uvo za ovo!
I bila je u pravu.
Isto kao i dragi Bojan koji je rekao da bi Kružok odjeknuo da smo se svi skinuli goli i bez trunke odeće poslali poruku i poziv na svesniju modu, na modu koja će iza sebe imati DOSTOJANSTVO & TRAJANJE.
(Modna) revolucija samo tako će se desiti.
Ako Kružok nikada ne prestane i ako napravimo "lom".
Do tada probajte ovo da ponavljate neko vreme - manje odeće, više putovanja.
Ja ponavljam.
Za sada radi.
Druga pak je letos izgovorila kako joj ne pada na pamet da kupuje tuđu odeću - bilo da je to na nekoj razmeni ili na Kaliniću, uz komenar da je neko možda baš u toj odeći umro?!
Ja s druge strane sam uspela da vežem u oktobru tri dana u Zari gledajući to privlačno kraljevstvo animal printa, i bacajući hejt na svoju besparicu uz konstataciju - mogla bih ovde bez problema da ostavim 100. 000 i ne trepnem! Jer treba mi minimum četiri džempera, dva para jeansa, mmm mogla bih i neku mini suknju, blejzer, rolku, a i torbu - nisam odavno, kriziram. Onda sam nakon dva dana kada je legla plata otišla da kupim dve rolke i jednu suknju.
Ovako razmišlja i ponaša se više od 75% žena.
Možda i više.
Lično, u svom bliskom okruženju poznajem jednu devojku koja se oblači u second hand buticima i još jednu koja stvarno vrlo racionalno pristupa šopingu i odeći.
Ostale? E ostale su kao ja - potrošačko društvo bez trunke razuma, ili čak i ako ga imaju, ignorišu ga.
Osim što smo potrošačko-rasipno društvo, mi smo i egocentrične generacije koje ne gledaju širu sliku već samo sebe i trenutno stanje a to je #nemamštadaobučem, ili ti #šopingjenajboljaterapija. Na površini smo, nikakav DIVE IN.
Neka istraživanja pokazuju da kupujemo 60 odsto više odeće u odnosu na naše bake i majke. Takođe, da je sve što kupujemo mahom "krpa" i ne traje duže od dve sezone, a potom završi mahom na deponiji.
Naravno, nismo samo mi krivi za ovakvo stanje svesti.
Onako baš drugarski pomaže nam (modna) industrija koja je druga u lancu najvećih zagađivača na svetu, odmah posle naftne.
Danas sve ima rok - mobilni vam traje dve godine i onda počinje taj iritantni bag, mašina za veš isto toliko, laptop jedino preživi ako ga ne povežete na net a i Nutribulent nosite na popravku čim prođe tri meseca. Isti slučaj je sa odećom. Pravi se od najlošijih materijala za kratkoročnu upotrebu ne bi li sve te glavne i mid-season kolekcije stigle da se izvrte i rasprodaju.
A ako se ne rasproda, onda se bace.
U julu ove godine Burberry je spalio odeću vrednu 28 miliona funti, jer nije želeo da prodaje svoje komade po nižim cenama. Umesto da reciklira, pokloni ili smanji proizvodnju, prestižni britanski brend spalio je SVE.
Nekada je ipak odeća u većini butika bila od dobrog kvaliteta. Ponuda je bila manja, ali na nivou. Moja majka ima Beneton džemper koji nosi već 30 godina.
Ne fali mu ništa.
Kolega sa posla je došao pre neki dan u dedinom oficirskom kaputu koji izgleda kao da ga je lično Kristijan Dior sašio. Kaput je star jedno 40 -ak godina.
Ja imam džemper iz Stradivariusa od prošle godine sa rupom koji se toliko razvukao da izgleda za dva broja veći. Da ne pričam kako godišnje kupujem po tri pari jeansa minimum jer mi farmerice traju oko tri meseca, uz obavezno došivavanje šnajderke.
Međutim, morate priznati da je stvarno neverovatno kako mi žene nakon uverenja i to zajedničkog da su sve ili bar većina stvari u Zari i Bershki krpe, opet odemo u te iste butike i kupimo AGAIN njihov džemper, majicu, jeans svesni da će nam to potrajati do sledećeg trenda. Like tomorrow!
Možda jer iako nam kroz glavu prođe misao kako bi bilo pametno da odemo u Levis i kupimo neke farmerice za 7.000 - na kraju toliko ćemo ako ne i više dati ukupno, to ne uradimo, pošto retko ko od nas u tom trenutku ima da iskešira tih sedam ili osam hiljada.
Imamo onoliko koliko prosečna ili malo iznad proseka plata trpi.
Ovo nije izgovor - svako od nas može da štedi, čuva novac i pametno kupuje, samo da nije u konstantnoj trci sa vremenom i pukim preživljavanjem. Da se ne lažemo, kvalitetna odeća postoji ali košta, ako i ne košta, potrebno ju je pronaći, a za to je potrebno VREME koje malo ko od nas ima.
To opet nije opravdanje za činjenicu da većina ove odeće nastaje u nehumanim uslovima, te da je sama proizvodnja štetna po okolinu i ljude koji je prave, a koji su za to plaćeni crkavicom te stalno pod presijom.
Nedavno je na Belgrade Fashion Week-u održan KRUŽOK u organizaciji MILICA magazina na temu "Ko nam pravi odeću?".
Bilo je to zanimljivih, edukativnih i prodornih skoro pa dva i po sata tokom kojih smo saznali da strane firme koje se bave proizvodnjom odeće ovde kada dođu imaju beneficije koje domaće nemaju, te da Bugarska ima najmanje dnevnice u EU pa je sve veći broj modnih kompanija koje otvaraju fabrike upavo u Bulgaria kao i da najmanje transparentno poslovanje imaju najluksuzniji i najjači brendovi - Chanel, Versace, Valentino, Michael Kors, Armani, Dior i Dolce i Gabbana dok najtransparentnije oslovanje imaju Gap, Banana republic, Adidas, H&M, Puma, Old Navy i Reebok.
Isto tako svi učesnici su se složili da se kultura second hand shopova i razmene odeće GRADI. U Skandinaviji sasvim je normalno da se odevate u vintage i second hand buticima, to je čak imperativ dok je kod nas to još uvek odlika "siromašnih". ERROR! ERROR!
U jednom trenutku novinarka Dunja Jovanović koja je bila jedna od moderatorki kružoka konstantovala je sledeće: Sve je ovo super i slažemo se u većini, ali ja ipak mislim da ljude baš boli uvo za ovo!
I bila je u pravu.
Isto kao i dragi Bojan koji je rekao da bi Kružok odjeknuo da smo se svi skinuli goli i bez trunke odeće poslali poruku i poziv na svesniju modu, na modu koja će iza sebe imati DOSTOJANSTVO & TRAJANJE.
(Modna) revolucija samo tako će se desiti.
Ako Kružok nikada ne prestane i ako napravimo "lom".
Do tada probajte ovo da ponavljate neko vreme - manje odeće, više putovanja.
Ja ponavljam.
Za sada radi.
Коментари
Ako se pojavi nekoliko istih komentara, sorry, poludeo mi je telefon