U poseti teatru, anarhisti i Petriji (sezona fall 2018-2019)
Bankrotiraću.
To sam shvatila dok sam sedela na prvoj FEST konferenciji u Skupštini grada, slušala preporuke Jugoslava Pantelića i prelistavala kompletan program ovogodišnjeg festivala.
Taj osećaj je postao nekako još intenzivniji kada sam došla kući i napravila listu želja te primetila u jednom trenutku da imam čak 24 filma ( crna Ana!) koja želim da pogledam a koja ću realno morati da svedem na 7, 8 naslova, jer #notiengomasdinero.
Ipak, ovo nikako nije vapaj.
Iza toga bankrota, koji je neizbežan u ovom periodu - ako ste filmofil kao ja, uvek stoji onaj smešak i neizdrž da potrošite koliko treba za taj (kulturni) gušt.
Jer ako mene pitate, nema lepšeg ugođaja od čitanja dobre knjige i gledanja sjajnog filma.
Meni je to jednako najlepšem putovanju i najboljem izlasku.
Isto kao odlazak u pozorište.
Napuni me sa onom dobrom, pulsirajućom energijom.
Bude ventil i protivtežnja svemu lošem i frustrirajućem.
Te sam ovoga meseca rekla "kad je bal, nek' je maskenbal" pa sam bankrot lepo uvela u stečajni postupak odlaskom u teatar - i to pet puta, nakon jedne duže pauze.
I nekako je dobro kada sačekate da se malo nagomilaju dobre predstave pa onda u roku od mesec dana pogledate jednu nedeljno :)
Just feels good!
Zašto je poludeo gospodin R
JDP (scena Ljuba Tadić)
režija: Bobo Jelčić
Nema veze što je hrvatskom reditelju Jelčiću za ovu predstavu poslužio istoimeni film čuvenog nemačkog režisera Fasbendera iz daleke 1970, kada je radnja pa i sam gospodin R odlika današnjeg vremena, priča sa kojom nažalost većina nas može da se poistoveti.
Zašto je poludeo gospodin R?
Arhitekta koji čeka na napredovanje, radi od jutra do večeri, čije muke žena ne čuje, dok im kroz kuću prolaze prijatelji i porodica skoncentrisani na sopstvene priče?
Režiserski Bobo je dočarao to odsustvo komunikacije između najbližih sekvencama u kojima bračni par (Nataša Tapušković glumi suprugu) ne priča ni po 5, 10 minuta, te sve učestaliji trend neslušanja drugih sa dugim i vrlo euforičnim dijalozima koji se zapravo svedu na monologe. Ali i zapostavljanje dece u trenutku kada par shvati da im je sin nestao...
Ovo je ipak one man show.
Boris Isaković je toliko maestralan i dominantan u ulozi frustriranog i potrošenog pojedinca (njegovi euforični ispadi toliko snažni i potresni da nije ni čudo što predstava traje sat i 20, duža bi ga paralisala) kog je kapitalizam upropastio, dao mu lažna obećanja, učinio da mu se to nezadovoljstvo prelije na privatni život, te da izgubi nit sa porodicom da je ostatak vrlo uigrane i sjajne glumačke ekipe (Jelena Stupljanin i Dubravka Kovjanić odlične) nekako zapostavljen, ili ti u drugom planu.
Humora ima koliko hoćete, ali kako se predstava bliži kraju on je sve više oporan, mračan i uznemiravajuć, jer postavlja ono pitanje koje pulsira u nama: Gde je tačka pucanja i koliko smo joj blizu?
10 / 10
Tako je (ako vam se tako čini)
JDP (scena Ljuba Tadić)
režija: Jagoš Marković
Kada Jagoš režira jedno je sigurno - predstava će izgledati estetski na najvišem mogućem nivou, vrlo luksuzno i moćno. Ili ja imam profesionalnu deformaciju pa prvo moram da primetim i spomenem impresivnu scenu (Jagoš Marković likom i delom odgovoran, gle iznenađenja!) i fantastične kostime (naravno, fenomenalna Bojana Nikitović) pa tek onda ostatak.
Još jedna odlika našeg vremena ili ti potrebe da zavirimo u tuđi (rijaliti) život, prenešena je na daske koje život znače na jedan pomalo iskarikiran način ali vrlo efektan.
Delo italijanskog nobelovca Luigi Pirandella je drama apsurda u kojoj glavni junaci teže da saznaju istinu o gospođi Froli (Jelisaveta Sablić) i njenom zetu (Marko Janketić) te nečemu što je intimno, tuđe i vrlo delikatno, ali avaj, oni moraju saznati šta se krije iza svega jer ljudska znatiželja ide izvan granica moralnog i pristojnog.
Lik Lamberta, jedine protivteže ovog nenormalnog sveta, nakon smrti Predraga Ejdusa preuzeo je Nikola Đuričko, koji je dočarao tog mirnog čoveka koji pokušava svojim najbližima da otkrije istinu kakva jeste, a ne onakva kakvu oni žele da ona bude.
Glumačka ekipa je uigrana i vrlo ubedljiva - Jasmina Avramović, Rada Đuričin, Nenad Jezdić, Branislav Lečić ...
8+/10
Slučajna smrt jednog anarhiste
JDP (scena Ljuba Tadić)
režija: Maja Maletković
Italijanski pisac Dario Fo, predstavnik levice stoji iza komičnog dela Slučajna smrt jednog anarhiste kog u JDP postavci predvodi sjajan Nikola Đuričko (otkrovenje ovih pozorišnih dana, s obzirom da ne pamtim kada sam Nikolu gledala u teatru).
U fokusu priče je Ludak (Nikola) koji će uspeti da zavarava šefa policijske stanice i njegovog glavnog inspektora da je on zapravo predstavnik ministarstva pravde koji je došao da istraži slučajnu smrt jednog anarhiste koja se desila upravo u prostorijama milicije.
Upravo on plete ceo zaplet i raskrinkava državnu policiju ali i trenutno vreme u Italiji (period je 60-ih godina kada su zemlju potreseli teroristički napadi a policija optuživala nedužne ljude).
Komediju vešto grade zajedno sa Nikolom genijalni Bojan Dimitrijević u ulozi šefa policije
(koji je on car!) i neprepoznatljiv ali odličan Nikola Rakočević u ulozi inspektora.
Pohvale i za scenu, kao i za epizodnu Martu Bjelicu koja glumi jedini ženski lik, novinarku i PR policije koja je došla u stanicu sa namerom da "opere" ljagu sa policije i razreši slučaj ubistva koji intrigira javnost.
9+/10
Petrijin venac
Atelje 212 (Mira Trailović)
režija: Boban Skerlić
Petrijin venac davno sam gledala, ali sećam se i tada da mi je cela priča bila potresna, a sama Petrija nekako "jadna", tužna i prokleta.
Bila je to pak Mirjani Karanović možda i najbolja uloga u životu.
I dok sam gledala pozorišnu Petriju ja sam stalno pred očima imala nju, tu veliku glumicu koja je uspela da se poistoveti sa Petrijom i postane ona.
A to za predstavu nije dobro. Ili pak za režisera.
Ne valja da stalno prizivate Mirjanu, jer znači da Petrije (u ovoj postavci Petriju glume tri glumice) nisu dobro izabrane, da nisu istisnule svojom izvedbom onu čuvenu ili pak učinile da bar na tren zaboravite na nju.
Jedina koja je uspela to da uradi je Marta Bjelica koja glumi uverljivo i sa dobro dikcijom i emocijom mladu Petriju koja se udaje iz ljubavi za Dobrivoja (Ivan Marković), iako je njegova majka (Isidora Minić) jako protiv tog braka jer devojka dolazi bez miraza.
Jovana Gavrilović (gradska) i Milica Mihajlović (udovica ali koja je najviše narator priče) bile su prilično iritantne i blede naspram Milice i Mirjane sa kojom je poređenje neizbežno.
Velike pohvale idu na račun fenomenalne scenografije (Goran Stojčetović) dobrih kostima (Tatjana Radišić) i odlične muzike (Mate Matišić), kao i muške ekipe (Igor Đorđević kao Misa i Tihomir Stanić kao Ljubiša), te i dramatizacije ( Mila Mašović - Nešović) jer je cela ta heavy priča prenesena nekako ublaženo a opet dirljivo i autentično.
7/10
Voz
Zvezdara teatar (Nova scena)
režija: Voja Brajović
Nisam fan predstava koje za tematiku imaju ta večna filozofska pitanja o životu, sreći i smrti. Sećam se da sam davno u Ateljeu gledala sličnu predstavu (Posetilac), takođe sa Brajovićem u kom je Voja glumio zajedno sa Draganom Nikolićem, Anđelkom Simić i Branislavom Trifunovićem i da mi se nije dopala.
Generalno sam mišljenja da bi sve te predstave morale kraće da traju jer traže daleko najveću koncentraciju posetilaca, upravo jer se bave temama nad temama. A opet znam ljude koji su uživali i u toj, i u ovoj koja je nastala prema delu Kormaka Makartija.
Ja sam da budem iskrena u Vozu bila pod utiskom Sergeja koga odavno nisam gledala u pozorištu, što opet nije izgovor da zaboravim činjenicu da je Trifunović (voleli ga ili ne) ipak izvrstan glumac, vrlo spontan i uverljiv. Sergej je bio taj koji je glumački ali i dinamički vodio celu priču u ulozi anđela čuvara koji pokušava da kod profesora samoubice (Voja Brajović) dokuži zbog čega je izgubio veru u život i opredelio se za smrt - bacanje pod brzi voz.
Njegovi monolozi, ekspresija lica pa i pevanje dok sa gitarom sedi na samoj ivici bine nadjačali su ostatak - izrazito hladnu salu BDP-a, prosečno dobrog Brajovića ali ne više od toga, momente kada vam pada pažnja i gubite nit jer ima previše teksta, previše pitanja a malo odgovora i definitivno utisak da je predstava morala da traje bar pola sata kraće da bi bila bolja, efektnija.
Režiserski je odlična - scena, njihovo kretanje po bini, doskočice i razgovori sa publikom, kostim, muzika, sve je to Voja lepo spakovao... ali je dramatizacija morala biti bolja, kao i trajanje - kod ljudi se osetilo da su napeti, istrošeni i na ivici pažnje.
7/10
Do festa :)
To sam shvatila dok sam sedela na prvoj FEST konferenciji u Skupštini grada, slušala preporuke Jugoslava Pantelića i prelistavala kompletan program ovogodišnjeg festivala.
Taj osećaj je postao nekako još intenzivniji kada sam došla kući i napravila listu želja te primetila u jednom trenutku da imam čak 24 filma ( crna Ana!) koja želim da pogledam a koja ću realno morati da svedem na 7, 8 naslova, jer #notiengomasdinero.
Ipak, ovo nikako nije vapaj.
Iza toga bankrota, koji je neizbežan u ovom periodu - ako ste filmofil kao ja, uvek stoji onaj smešak i neizdrž da potrošite koliko treba za taj (kulturni) gušt.
Jer ako mene pitate, nema lepšeg ugođaja od čitanja dobre knjige i gledanja sjajnog filma.
Meni je to jednako najlepšem putovanju i najboljem izlasku.
Isto kao odlazak u pozorište.
Napuni me sa onom dobrom, pulsirajućom energijom.
Bude ventil i protivtežnja svemu lošem i frustrirajućem.
Te sam ovoga meseca rekla "kad je bal, nek' je maskenbal" pa sam bankrot lepo uvela u stečajni postupak odlaskom u teatar - i to pet puta, nakon jedne duže pauze.
I nekako je dobro kada sačekate da se malo nagomilaju dobre predstave pa onda u roku od mesec dana pogledate jednu nedeljno :)
Just feels good!
JDP (scena Ljuba Tadić)
režija: Bobo Jelčić
Nema veze što je hrvatskom reditelju Jelčiću za ovu predstavu poslužio istoimeni film čuvenog nemačkog režisera Fasbendera iz daleke 1970, kada je radnja pa i sam gospodin R odlika današnjeg vremena, priča sa kojom nažalost većina nas može da se poistoveti.
Zašto je poludeo gospodin R?
Arhitekta koji čeka na napredovanje, radi od jutra do večeri, čije muke žena ne čuje, dok im kroz kuću prolaze prijatelji i porodica skoncentrisani na sopstvene priče?
Režiserski Bobo je dočarao to odsustvo komunikacije između najbližih sekvencama u kojima bračni par (Nataša Tapušković glumi suprugu) ne priča ni po 5, 10 minuta, te sve učestaliji trend neslušanja drugih sa dugim i vrlo euforičnim dijalozima koji se zapravo svedu na monologe. Ali i zapostavljanje dece u trenutku kada par shvati da im je sin nestao...
Ovo je ipak one man show.
Boris Isaković je toliko maestralan i dominantan u ulozi frustriranog i potrošenog pojedinca (njegovi euforični ispadi toliko snažni i potresni da nije ni čudo što predstava traje sat i 20, duža bi ga paralisala) kog je kapitalizam upropastio, dao mu lažna obećanja, učinio da mu se to nezadovoljstvo prelije na privatni život, te da izgubi nit sa porodicom da je ostatak vrlo uigrane i sjajne glumačke ekipe (Jelena Stupljanin i Dubravka Kovjanić odlične) nekako zapostavljen, ili ti u drugom planu.
Humora ima koliko hoćete, ali kako se predstava bliži kraju on je sve više oporan, mračan i uznemiravajuć, jer postavlja ono pitanje koje pulsira u nama: Gde je tačka pucanja i koliko smo joj blizu?
10 / 10
Tako je (ako vam se tako čini)
JDP (scena Ljuba Tadić)
režija: Jagoš Marković
Kada Jagoš režira jedno je sigurno - predstava će izgledati estetski na najvišem mogućem nivou, vrlo luksuzno i moćno. Ili ja imam profesionalnu deformaciju pa prvo moram da primetim i spomenem impresivnu scenu (Jagoš Marković likom i delom odgovoran, gle iznenađenja!) i fantastične kostime (naravno, fenomenalna Bojana Nikitović) pa tek onda ostatak.
Još jedna odlika našeg vremena ili ti potrebe da zavirimo u tuđi (rijaliti) život, prenešena je na daske koje život znače na jedan pomalo iskarikiran način ali vrlo efektan.
Delo italijanskog nobelovca Luigi Pirandella je drama apsurda u kojoj glavni junaci teže da saznaju istinu o gospođi Froli (Jelisaveta Sablić) i njenom zetu (Marko Janketić) te nečemu što je intimno, tuđe i vrlo delikatno, ali avaj, oni moraju saznati šta se krije iza svega jer ljudska znatiželja ide izvan granica moralnog i pristojnog.
Lik Lamberta, jedine protivteže ovog nenormalnog sveta, nakon smrti Predraga Ejdusa preuzeo je Nikola Đuričko, koji je dočarao tog mirnog čoveka koji pokušava svojim najbližima da otkrije istinu kakva jeste, a ne onakva kakvu oni žele da ona bude.
Glumačka ekipa je uigrana i vrlo ubedljiva - Jasmina Avramović, Rada Đuričin, Nenad Jezdić, Branislav Lečić ...
8+/10
Slučajna smrt jednog anarhiste
JDP (scena Ljuba Tadić)
režija: Maja Maletković
Italijanski pisac Dario Fo, predstavnik levice stoji iza komičnog dela Slučajna smrt jednog anarhiste kog u JDP postavci predvodi sjajan Nikola Đuričko (otkrovenje ovih pozorišnih dana, s obzirom da ne pamtim kada sam Nikolu gledala u teatru).
U fokusu priče je Ludak (Nikola) koji će uspeti da zavarava šefa policijske stanice i njegovog glavnog inspektora da je on zapravo predstavnik ministarstva pravde koji je došao da istraži slučajnu smrt jednog anarhiste koja se desila upravo u prostorijama milicije.
Upravo on plete ceo zaplet i raskrinkava državnu policiju ali i trenutno vreme u Italiji (period je 60-ih godina kada su zemlju potreseli teroristički napadi a policija optuživala nedužne ljude).
Komediju vešto grade zajedno sa Nikolom genijalni Bojan Dimitrijević u ulozi šefa policije
(koji je on car!) i neprepoznatljiv ali odličan Nikola Rakočević u ulozi inspektora.
Pohvale i za scenu, kao i za epizodnu Martu Bjelicu koja glumi jedini ženski lik, novinarku i PR policije koja je došla u stanicu sa namerom da "opere" ljagu sa policije i razreši slučaj ubistva koji intrigira javnost.
9+/10
Petrijin venac
Atelje 212 (Mira Trailović)
režija: Boban Skerlić
Petrijin venac davno sam gledala, ali sećam se i tada da mi je cela priča bila potresna, a sama Petrija nekako "jadna", tužna i prokleta.
Bila je to pak Mirjani Karanović možda i najbolja uloga u životu.
I dok sam gledala pozorišnu Petriju ja sam stalno pred očima imala nju, tu veliku glumicu koja je uspela da se poistoveti sa Petrijom i postane ona.
A to za predstavu nije dobro. Ili pak za režisera.
Ne valja da stalno prizivate Mirjanu, jer znači da Petrije (u ovoj postavci Petriju glume tri glumice) nisu dobro izabrane, da nisu istisnule svojom izvedbom onu čuvenu ili pak učinile da bar na tren zaboravite na nju.
Jedina koja je uspela to da uradi je Marta Bjelica koja glumi uverljivo i sa dobro dikcijom i emocijom mladu Petriju koja se udaje iz ljubavi za Dobrivoja (Ivan Marković), iako je njegova majka (Isidora Minić) jako protiv tog braka jer devojka dolazi bez miraza.
Jovana Gavrilović (gradska) i Milica Mihajlović (udovica ali koja je najviše narator priče) bile su prilično iritantne i blede naspram Milice i Mirjane sa kojom je poređenje neizbežno.
Velike pohvale idu na račun fenomenalne scenografije (Goran Stojčetović) dobrih kostima (Tatjana Radišić) i odlične muzike (Mate Matišić), kao i muške ekipe (Igor Đorđević kao Misa i Tihomir Stanić kao Ljubiša), te i dramatizacije ( Mila Mašović - Nešović) jer je cela ta heavy priča prenesena nekako ublaženo a opet dirljivo i autentično.
7/10
Voz
Zvezdara teatar (Nova scena)
režija: Voja Brajović
Nisam fan predstava koje za tematiku imaju ta večna filozofska pitanja o životu, sreći i smrti. Sećam se da sam davno u Ateljeu gledala sličnu predstavu (Posetilac), takođe sa Brajovićem u kom je Voja glumio zajedno sa Draganom Nikolićem, Anđelkom Simić i Branislavom Trifunovićem i da mi se nije dopala.
Generalno sam mišljenja da bi sve te predstave morale kraće da traju jer traže daleko najveću koncentraciju posetilaca, upravo jer se bave temama nad temama. A opet znam ljude koji su uživali i u toj, i u ovoj koja je nastala prema delu Kormaka Makartija.
Ja sam da budem iskrena u Vozu bila pod utiskom Sergeja koga odavno nisam gledala u pozorištu, što opet nije izgovor da zaboravim činjenicu da je Trifunović (voleli ga ili ne) ipak izvrstan glumac, vrlo spontan i uverljiv. Sergej je bio taj koji je glumački ali i dinamički vodio celu priču u ulozi anđela čuvara koji pokušava da kod profesora samoubice (Voja Brajović) dokuži zbog čega je izgubio veru u život i opredelio se za smrt - bacanje pod brzi voz.
Njegovi monolozi, ekspresija lica pa i pevanje dok sa gitarom sedi na samoj ivici bine nadjačali su ostatak - izrazito hladnu salu BDP-a, prosečno dobrog Brajovića ali ne više od toga, momente kada vam pada pažnja i gubite nit jer ima previše teksta, previše pitanja a malo odgovora i definitivno utisak da je predstava morala da traje bar pola sata kraće da bi bila bolja, efektnija.
Režiserski je odlična - scena, njihovo kretanje po bini, doskočice i razgovori sa publikom, kostim, muzika, sve je to Voja lepo spakovao... ali je dramatizacija morala biti bolja, kao i trajanje - kod ljudi se osetilo da su napeti, istrošeni i na ivici pažnje.
7/10
Do festa :)
Коментари