Murakamiju, s ljubavlju (Svetski dan knjige)

“Ako u svetu nema ljubavi, sve je iluzija i imitacija."

Često pomislim da sam u prethodnom životu bila junakinja nekog njegovog  romana, neke njegove neobične priče. Još od prve (border) knjige čitava ta murakamijevska atmosfera- setni bluz, usporenost, nostalgija…- deja vu.

Da, živela sam u Japanu, u toj “tišini”, često pasivna, bez inicijative…, i sklona iluziji, svom svetu. Ljubav mi je bila, i često jeste još uvek “njegova”- osećaje sam gradila od pogleda, dodira…

Svetsku slavu Haruki Murakami je stekao zahvaljujući romanu "Norveška šuma" koji je i danas među mladima u Japanu najčitanija Murakamijeva knjiga, još od objavljivanja 1987.godine.

Ova Harukijeva priča (after border omiljena) smeštena je u Tokio 60ih godina kada su japanski studenti protestovali protiv tadašnjeg režima. “Norveška šuma” za čiji naslov je poslužila istoimena pesma Bitlsa je pre svega ljubavna priča o seksualnosti i gubitku. O osećajima koji se jave nakon gubitka, o brižnom Vatanabeju i krhkoj Naoko.  

I to je ono što najviše volim kod njega. Koliko god kompletna kompozicija bila intrigantna, misteriozna..., Haruki piše o “običnim” ljudima. O onima koji dane provode u spremanju kuće, čitanju, slušanju dobre muzike… U jedan tako običan život Murakami plete niti radnje koje “remete” glavnog junaka i uvlače ga u more dubokih emocija i čudnih dešavanja.

12. aprila 2013. godine izašla je najnovija Murakamijeva knjiga " Bezbojni Cukuru Tazaki i godine njegovog hodočašća". Tačno u ponoć građani Tokija koji su okupirali knjižaru u kvartu Daikanjama su mogli da kupe svoj primerak novog romana (500 000 primeraka štampano u prvom izdanju, doštampano iste večeri 100 000 novih) svetski poznatog pisca. Ovaj put o sadržaju romana ništa nije bilo poznato (po želji pisca) do samog trenutka početka prodaje. Sada se već zna da je knjiga o čoveku kojeg napuštaju svi prijatelji i koji do beskonačnosti sluša dela Franca Lista. Geopoetika već otkupila;) 

Ukoliko do sada niste čitala ništa njegovo, moja topla preporuka je da što pre krenete, i to od ove: 

JUŽNO Od GRANICE, ZAPADNO Od SUNCA  

Kad prođe izvesno vreme neke se stvari čvrsnu. Kao cement u kofi. A kada se to desi više nema natrag – više ništa ne možemo da promenimo. (Šimamoto, 12 godina)

Njegova definitivno “najobičnija” priča jer je lišena bilo kakvih nadrealnih elemenata je japanska “kazablanka”…, priča o susretu nakon dve decenije.

U središtu priče je Hađime, vlasnik jazz bara. Za sam naziv romana, Murakami je odabrao pesmu Nat King Kola koju je Hađime zajedno s devojčicom Šimamoto slušao u detinjstvu. 

Svo vreme vodeći priču u prvom licu, Murakami nas upoznaje s Hađimevim detinjstvom ali i sadašnjim životom pleteći atmosferu ovog romana kao da gledate crno-beli film – kišni, sumorni dani, sve je usporeno, s dozom nostalgije, a počinje kada u bar uđe tajanstvena, privlačna Šimamoto…, tinejdžerska ljubav Hajimea koju nije video više od dvadeset godina.   Nakon dugog perioda razdvojenosti, putevi im se opet ukrštaju i njihova nekada nevina ljubav ponovo se budi, ovog puta kao razarajuća želja i potreba.

onda da niz pokrenete s Norveškom, pa nastavite sa Sputnjikom ljubavi, Kad noć padne, Igraj, Igraj...a tek onda na kraju uzmete ovu: 

1Q84   

Šta kažeš, Tengo, kako ti, kao pisac, definišeš ono što nazivamo stvarnošću?“ – „Tamo gde zabodeš iglu i poteče crvena krv, to je stvarni svet.“

Murakamijeva poslednja knjiga, čiji je naslov inspirisan Orvelovom "1984", miks je svih njegovih dosadašnjih romana, atmosfera. Opet najveću draž nose likovi- Aomame i Tengo. Dok je Aomame ( instruktorka borilačkih veština, član misteriozne organizacije) samostalna i hrabra žena, Tengo je (profesor matematike) pasivan, tipičan Murakami  muškarac.  Kao i u ostalim delima, Murakami se i ovde bavi filozofskim pitanjima, smislom života, borbi dobra i zla, žrtvovanjem, ali naravno i ljubavlju. 

Ovo je definitivno njegova najkompleksnija knjiga do sada. Miks šume i igraj, igraj , ali kada "igra" počne neko će voleti njen tok, a neko će hteti da je krenuo drugim putem. Najzanimljiviji deo ove priče je svakako taj paralelni svet i kako se u njemu dve srodne duše traže i pronalaze. Opet je tu i onaj divan poetičan ljubavni tok koji Tengo i Aomame prate od trenutka kada su se nevino dodirnuli u školi još dok su bili deca. Taj dodir bio je dovoljan da sanjaju i žele jedno drugo narednih dvadeset godina. 

Ne bi li se sreli, Tengo i Aomame ulaze u jedan drugi svet, onaj gde postoje dva meseca, lutka od vazduha i čovečuljci koji izlaze iz usta mrtve koze... Upravo ovaj momenat nekako mi je bio too much, ali ukoliko posmatrate ovaj roman kao bajku što on definitivno jeste, onda i taj detalj će otići u pozadinu i neće smetati. Bar meni na kraju nije zasmetao. 

23. april, koji je proglašen za svetski dan knjige, nek bude dan kada ste zavoleli Murakamija.