Na kafi s Prešlicavanjem (Intervju s Nebojšom Krivokućom, vol.1)
Kada sam počela s Kafenisanjem, val u leđa mi je dala sweet Jana. Tada (2009) nije bilo puno domaćih blogova i svi smo čini mi se lutali jedno vreme blogsferom. Meni je trebalo dve godine dok konačno nisam našla svoj smer, usputne stanice i tempo plovidbe.
Negde baš u to vreme, draga Valentina otkrila mi je Prešlicavanje - blog koji je postao moja omiljena luka za predah, divna, raznovrsna otkrića i zen raspoloženje!
Tu sam prvi put čula za Bena Howarda, sjajnu Lauru Mvulu, odlične filmove Nedodirljivi i Kinez za poneti, čarobnu knjigu "Odakle sam bila, više nisam", i tu me već neko vreme mami veliko plavetnilo Lefkade!
Najbolje otkriće koje me je sačekalo na ovom ostrvu je ipak sam autor bloga- Nebojša Krivokuća.
Čovek od reči kojem se većina stvari desila iz drugog pokušaja, nakon diplomiranja na FDU (smer Dramaturgija) plovio je eterom skoro 10 godina, dok se nije "smirio" na mestu kreativca iz sveta oglašavanja.
Međutim, Nebojša nikada ne miruje. To valjda ide uz nekog ko je radoznao jednako kao pre 25 godina kada je jedan ljubavni brodolom pokrenuo red traganja, red ljubavi.
Relativno skoro, u svoj životopis Nebojša je dodao i značajan novi deo sebe - autor zbirke priča "39 pesama"!
Uživo je Nebojša opušten i pun priča, bez treme - koja ga kako kaže posećuje jedino još kada treba svu energiju koja je oblikovala i ispratila neku ideju na sastancima kreative da prenese klijentu.
Na kafi smo se raspričali pa vas čeka dupla doza sećanja, ideja, misli, saveta i pozitive:)!
Odrastanje, Krakow i Yuga
Postoji neko uverenje da se ljudi ne menjaju, i da se samo menjaju njihova interesovanja koja ih zaokupljuju. Kakav je bio Nebojša pre 20 godina? Šta je sanjao, želeo?
Nijanse su u pitanju (smeh). Rastao sam u Beogradu, tragao za muzikom i filmovima, pokušavao da pišem... To je bilo vreme kada su traganja izgledala drugačije. Nije bilo interneta, mobilnih telefona..., ali bilo je drugara, starije braće drugara, prijatelja koji znaju ko zna nešto što ti je važno. I da, svirao sam u grupi Krakow.
U stvari, ti si želeo da budeš muzičar? Koju vrstu muzike ste svirali?
Taj momenat kada pet ljudi svira, stvara muziku je nenadmašiv i ta energija je jedna od najboljih stvari koje sam doživeo. Bio je to malo tamniji zvuk. Sećam se kada smo gostovali kod Jugoslava na Studiju B, mislim da je bila ’91, on kaže - meni ovo liči na rani The Cure! Jaoo... Bili smo raznolika ekipa: gitarista je voleo i Bouvija i Velvete ali i Zeppeline, hrabro je plovio kroz solaže, bubnjar se poigravao slobodnijim formama, Srđa i ja smo gravitirali ka Ekatarini, Dali's Car, Sistersi, rani Peter Gabriel, dok je Jelena bila jedina koja je imala klasično muzičko obrazovanje. Tu je bio i " učitelj pevanja i svega ostalog" – Igor Popović, Srđin brat koji me naučio da kod pevanja nije bitan samo glas, već tehnika i stav. Ili je on to mene tako tešio? Bili smo dobri – svirke po KST-u, SKC-u, Dadovu, Akademiji, dobri plasmani na tadašnjim "demo-top" listama, snimanja u Radio Beogradu, probe sa Ekatarinom Velikom u istom prostoru... Zlatni dani.
Rođen si 1973. godine u Beogradu. Ranu mladost si proveo u bivšoj državi. Jesi li nostalgičan prema bivšoj državi?
Ja potičem sa svih strana bivše države: Šumadija, Karlovac, Sarajevo, Vojvodina, Crna Gora... Tako sebe i definišem kao Jugoslovena i čitav prostor doživljavam kao domovinu, koja se sada promenila. Na gotovo svakoj tački karte SFRJ danas kao i tada osećam se kao kod kuće. Jesam nostalgičan, ali ne zato što bih želeo da se vratim u to doba. Niti je to "žal". Nedostaje mi ta ideja, iako neki misle da je to bila iluzija. Nedostaje mi sistem definisanih vrednosti, kakve god one bile, ali bile su sistemski rešavane. Verujem da je cena koju smo plaćali da bi živeli u tom sistemu bila manja nego ova koju danas plaćamo, a nemamo ni sistem vrednosti, ni sistem krpljenja rupa na ulicama!
FDU, Karver i profesorka Bogoeva-Sedlar
Završio si dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Da li je FDU bio prvi i jedini izbor?
Do četvrtog razreda gimnazije bio sam uveren da ću upisati istoriju, voleo sam da otkrivam ono što ne postoji ili je nejasno interpretirano u udžbenicima. Prvi prijemni scenario mi je bio rđav. Drugi koji sam napisao u vojsci bio je već bolji, i uspeo sam da upišem faks iz drugog pokušaja. U prijemnoj komisiji tada su bili velikani trenutka – Selenić, Žika Pavlović, Vava Hristić ..., i kada ti takvi ljudi kažu da si vredan pažnje – to ti znači. Iako se više ne bavim pisanjem, dosta tamo naučenog koristim i danas. Mi smo bili generacija koju je zahvatio val studentskih protesta pa je studiranje često bilo “pauzirano“, ali i pored toga profesori su se trudili da nam prenesu što je moguće više u što kraćem vremenu. Profesorka engleskog otkrila nam je Pinu Bauš - i to je bila njena dobra volja, jer te stvari nisu bile u "programu". Zato, profesorka Bogoeva, Hvala!
Tvoja jedina radio-drama “Rejmond Karver za četvoro“ 1998. godine bila je predstavnik Jugoslavije na Prix Europa festivalu u Berlinu. Pročitala sam na tvom blogu da si za tu informaciju saznao od urednika na ulici?
To je bilo neko čudno vreme na Radio Beogradu. Naizgled red, ispod - potpuna nezainteresovanost. I dok smo snimali dramu, komunikacija između reditelja i mene je bila puna nejasnoća, ali je konačni rezultat bio odličan. Vjera Mujović i Boris Pingović bili su glavni glumci. Nešto kasnije sreo sam urednika Obrenovića koji mi kaže da je drama bila u najužem izboru festivala, a niko mi nije prijavio ni da je putovala tamo. I kaže mi: "da niste iz Miloševićeve Srbije, pobedili bi". Sad, ne znam koliko je to bila njegova želja ili realnost, ali značilo mi je kao ocena onoga što sam uradio.
"Rejmond Karver za četvoro" je priča o raspadu jedne veze – par koji se vraća s mora, i koji tokom tog puta poništava sebe i sve što jeste. Da li te je nešto lično inspirisalo da pišeš baš o tome ili...
Imao sam 25 godina i bio sam u srećnoj vezi u kojoj sam i sad. Ta drama je bila vežba – mogu li i kako da napišem priču“van mene“, koja se ne bazira na ličnom iskustvu. Pokušavao sam da napišem i nastavak, ali sam odustao, više nisam bio u formi kao pisac takvih komada.
Jel to odsustvo forme glavni razlog zbog kojeg više nisi napisao nijednu dramu?
Razočaranje je glavni razlog. Godinu dana nakon Karvera, moja drugarica i koleginica Ivana i ja radili smo dramatizaciju dela "Shakespeare’s Greatest Hits", kompletan Šekspir u sat i po, remek- delo dramaturgije. I svačega smo se naslušali po "uglednim" pozorištima: te nije zgodno da postavljamo anglosaksonske pisce kada nas je NATO okupirao, pa Šekspir je pisac lokalnog karaktera, te kako da muškarci igraju ženske uloge... Svinjarije. Bilo mi gorko. Poslednje što sam napisao je diplomska drama "U crno obojeno" - drama o porodici čoveka kojem ne mogu da saopšte da je Milošević pao, održavaju ga u laži, a iza grmi Kebina obrada Stounsa. Zabavno je bilo to pisati. Dve godine kasnije pojavio se "Zbogom Lenjinu", slična priča.
Radio, incidenti i Going underground
Etrom si plovio skoro deset godina. Na blogu, o kojem ćemo pričati kasnije napisao si da si u blogovanju pronašao onu radost iz radijskih dana. Kakva je to radost bila?
To je bila radost, ali nije bilo para (smeh). Bilo je i zabavno, ali u 25-26. godini dođe vreme kada više nije zabavno da uzimaš pare od roditelja i tada presečeš. Kada sam počinjao na "Pingvinu", to je bila jedina privatna radio stranica u Srbiji, a prvom vlasniku je bilo stalo da imamo uslove za rad, da budemo plaćeni. Onda je on ubijen, došli su drugi vlasnici a mi smo prešli na Radio Index koji je tada bio ljuta opozicija državnim medijima. Nismo imali uslove – čak ni trake, muziku smo puštali jedno vreme s vokmena, ali smo imali slobodu da radimo šta hoćemo i kako mislimo da je dobro. Na radiju je uvek bilo zabavno– ne znaš koliko te ljudi sluša, jer nemaš brojač kao na blogu, pa se onda šališ u 6 ujutru "prvih deset koji se jave dobiće karte za kupanje na Adi", i ljudi se stvarno jave, daju ti znak da su tu, slušaju, prija im, razumete se. Bilo je i tehničkih incidenata nakon kojih ne znam kako nas niko nije suspendovao: tonac Nikola "usred bela dana" sa jednog CD plejera isključi levi kanal, a sa drugog desni te napravi da u programu istovremeno ide "Ziggy Stardust" od Bouvija i Bauhaus, a ja preko toga urlam - "Radio Index - radio sa 48 sati muzike dnevno!". Dobro smo se zabavljali.
Koliko je radio tada bio uticajan medij? I koje domaće radio stanice danas najviše slušaš?
Radio ni tada, kao ni sada nije medij koji sam može da promeni sistem, ali može ljudima da pokaže da nisu sami, da postoji grupa istomišljenika koja deli njihove stavove, sluša istu muziku i funkcioniše na istoj frekvenciji. U vreme protesta je ljudima podrška značila – nije bilo interneta, ni mobilnih telefona. Radio je sada drugačiji medij, ali Studio B i neki delovi programa B92 su mi i dalje bliski, često ih slušam.
Jel se sećaš šta si najviše puštao? Pročitala sam opet na blogu da je na primer pesma od U2 „Where the streets..., bila prva na listi za svitanje.
Uf, bilo je tu svega... Kada sam odjavljivao poslednju emisiju zavrteo sam "Going underground" od The Jam. Bilo je tu svačega: Dr. John, Wilco, The Clash, House of Love, Fountains of Wayne, ali i Bouvi... i EKV, Veliki Prezir, Darkwoodi, Kanda, Kodža i Nebojša ... Massive Atack. Mislim da sam najčešće emitovao od Van Morrisona“ In the days before Rock’N Roll“ u jutarnjem programu. Pesma traje sedam minuta, dovoljno vremena imaš da namestiš trake, napraviš kafu i spremiš se za prvo uključenje u program: "Dobro jutro, Beograde! Ima li preživelih?!"
vol. 2 vas čeka ovde
Negde baš u to vreme, draga Valentina otkrila mi je Prešlicavanje - blog koji je postao moja omiljena luka za predah, divna, raznovrsna otkrića i zen raspoloženje!
Tu sam prvi put čula za Bena Howarda, sjajnu Lauru Mvulu, odlične filmove Nedodirljivi i Kinez za poneti, čarobnu knjigu "Odakle sam bila, više nisam", i tu me već neko vreme mami veliko plavetnilo Lefkade!
Najbolje otkriće koje me je sačekalo na ovom ostrvu je ipak sam autor bloga- Nebojša Krivokuća.
Čovek od reči kojem se većina stvari desila iz drugog pokušaja, nakon diplomiranja na FDU (smer Dramaturgija) plovio je eterom skoro 10 godina, dok se nije "smirio" na mestu kreativca iz sveta oglašavanja.
Međutim, Nebojša nikada ne miruje. To valjda ide uz nekog ko je radoznao jednako kao pre 25 godina kada je jedan ljubavni brodolom pokrenuo red traganja, red ljubavi.
Relativno skoro, u svoj životopis Nebojša je dodao i značajan novi deo sebe - autor zbirke priča "39 pesama"!
Uživo je Nebojša opušten i pun priča, bez treme - koja ga kako kaže posećuje jedino još kada treba svu energiju koja je oblikovala i ispratila neku ideju na sastancima kreative da prenese klijentu.
Na kafi smo se raspričali pa vas čeka dupla doza sećanja, ideja, misli, saveta i pozitive:)!
Odrastanje, Krakow i Yuga
Postoji neko uverenje da se ljudi ne menjaju, i da se samo menjaju njihova interesovanja koja ih zaokupljuju. Kakav je bio Nebojša pre 20 godina? Šta je sanjao, želeo?
Nijanse su u pitanju (smeh). Rastao sam u Beogradu, tragao za muzikom i filmovima, pokušavao da pišem... To je bilo vreme kada su traganja izgledala drugačije. Nije bilo interneta, mobilnih telefona..., ali bilo je drugara, starije braće drugara, prijatelja koji znaju ko zna nešto što ti je važno. I da, svirao sam u grupi Krakow.
U stvari, ti si želeo da budeš muzičar? Koju vrstu muzike ste svirali?
Taj momenat kada pet ljudi svira, stvara muziku je nenadmašiv i ta energija je jedna od najboljih stvari koje sam doživeo. Bio je to malo tamniji zvuk. Sećam se kada smo gostovali kod Jugoslava na Studiju B, mislim da je bila ’91, on kaže - meni ovo liči na rani The Cure! Jaoo... Bili smo raznolika ekipa: gitarista je voleo i Bouvija i Velvete ali i Zeppeline, hrabro je plovio kroz solaže, bubnjar se poigravao slobodnijim formama, Srđa i ja smo gravitirali ka Ekatarini, Dali's Car, Sistersi, rani Peter Gabriel, dok je Jelena bila jedina koja je imala klasično muzičko obrazovanje. Tu je bio i " učitelj pevanja i svega ostalog" – Igor Popović, Srđin brat koji me naučio da kod pevanja nije bitan samo glas, već tehnika i stav. Ili je on to mene tako tešio? Bili smo dobri – svirke po KST-u, SKC-u, Dadovu, Akademiji, dobri plasmani na tadašnjim "demo-top" listama, snimanja u Radio Beogradu, probe sa Ekatarinom Velikom u istom prostoru... Zlatni dani.
Rođen si 1973. godine u Beogradu. Ranu mladost si proveo u bivšoj državi. Jesi li nostalgičan prema bivšoj državi?
Ja potičem sa svih strana bivše države: Šumadija, Karlovac, Sarajevo, Vojvodina, Crna Gora... Tako sebe i definišem kao Jugoslovena i čitav prostor doživljavam kao domovinu, koja se sada promenila. Na gotovo svakoj tački karte SFRJ danas kao i tada osećam se kao kod kuće. Jesam nostalgičan, ali ne zato što bih želeo da se vratim u to doba. Niti je to "žal". Nedostaje mi ta ideja, iako neki misle da je to bila iluzija. Nedostaje mi sistem definisanih vrednosti, kakve god one bile, ali bile su sistemski rešavane. Verujem da je cena koju smo plaćali da bi živeli u tom sistemu bila manja nego ova koju danas plaćamo, a nemamo ni sistem vrednosti, ni sistem krpljenja rupa na ulicama!
FDU, Karver i profesorka Bogoeva-Sedlar
Završio si dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Da li je FDU bio prvi i jedini izbor?
Do četvrtog razreda gimnazije bio sam uveren da ću upisati istoriju, voleo sam da otkrivam ono što ne postoji ili je nejasno interpretirano u udžbenicima. Prvi prijemni scenario mi je bio rđav. Drugi koji sam napisao u vojsci bio je već bolji, i uspeo sam da upišem faks iz drugog pokušaja. U prijemnoj komisiji tada su bili velikani trenutka – Selenić, Žika Pavlović, Vava Hristić ..., i kada ti takvi ljudi kažu da si vredan pažnje – to ti znači. Iako se više ne bavim pisanjem, dosta tamo naučenog koristim i danas. Mi smo bili generacija koju je zahvatio val studentskih protesta pa je studiranje često bilo “pauzirano“, ali i pored toga profesori su se trudili da nam prenesu što je moguće više u što kraćem vremenu. Profesorka engleskog otkrila nam je Pinu Bauš - i to je bila njena dobra volja, jer te stvari nisu bile u "programu". Zato, profesorka Bogoeva, Hvala!
Tvoja jedina radio-drama “Rejmond Karver za četvoro“ 1998. godine bila je predstavnik Jugoslavije na Prix Europa festivalu u Berlinu. Pročitala sam na tvom blogu da si za tu informaciju saznao od urednika na ulici?
To je bilo neko čudno vreme na Radio Beogradu. Naizgled red, ispod - potpuna nezainteresovanost. I dok smo snimali dramu, komunikacija između reditelja i mene je bila puna nejasnoća, ali je konačni rezultat bio odličan. Vjera Mujović i Boris Pingović bili su glavni glumci. Nešto kasnije sreo sam urednika Obrenovića koji mi kaže da je drama bila u najužem izboru festivala, a niko mi nije prijavio ni da je putovala tamo. I kaže mi: "da niste iz Miloševićeve Srbije, pobedili bi". Sad, ne znam koliko je to bila njegova želja ili realnost, ali značilo mi je kao ocena onoga što sam uradio.
"Rejmond Karver za četvoro" je priča o raspadu jedne veze – par koji se vraća s mora, i koji tokom tog puta poništava sebe i sve što jeste. Da li te je nešto lično inspirisalo da pišeš baš o tome ili...
Imao sam 25 godina i bio sam u srećnoj vezi u kojoj sam i sad. Ta drama je bila vežba – mogu li i kako da napišem priču“van mene“, koja se ne bazira na ličnom iskustvu. Pokušavao sam da napišem i nastavak, ali sam odustao, više nisam bio u formi kao pisac takvih komada.
Jel to odsustvo forme glavni razlog zbog kojeg više nisi napisao nijednu dramu?
Razočaranje je glavni razlog. Godinu dana nakon Karvera, moja drugarica i koleginica Ivana i ja radili smo dramatizaciju dela "Shakespeare’s Greatest Hits", kompletan Šekspir u sat i po, remek- delo dramaturgije. I svačega smo se naslušali po "uglednim" pozorištima: te nije zgodno da postavljamo anglosaksonske pisce kada nas je NATO okupirao, pa Šekspir je pisac lokalnog karaktera, te kako da muškarci igraju ženske uloge... Svinjarije. Bilo mi gorko. Poslednje što sam napisao je diplomska drama "U crno obojeno" - drama o porodici čoveka kojem ne mogu da saopšte da je Milošević pao, održavaju ga u laži, a iza grmi Kebina obrada Stounsa. Zabavno je bilo to pisati. Dve godine kasnije pojavio se "Zbogom Lenjinu", slična priča.
Radio, incidenti i Going underground
Etrom si plovio skoro deset godina. Na blogu, o kojem ćemo pričati kasnije napisao si da si u blogovanju pronašao onu radost iz radijskih dana. Kakva je to radost bila?
To je bila radost, ali nije bilo para (smeh). Bilo je i zabavno, ali u 25-26. godini dođe vreme kada više nije zabavno da uzimaš pare od roditelja i tada presečeš. Kada sam počinjao na "Pingvinu", to je bila jedina privatna radio stranica u Srbiji, a prvom vlasniku je bilo stalo da imamo uslove za rad, da budemo plaćeni. Onda je on ubijen, došli su drugi vlasnici a mi smo prešli na Radio Index koji je tada bio ljuta opozicija državnim medijima. Nismo imali uslove – čak ni trake, muziku smo puštali jedno vreme s vokmena, ali smo imali slobodu da radimo šta hoćemo i kako mislimo da je dobro. Na radiju je uvek bilo zabavno– ne znaš koliko te ljudi sluša, jer nemaš brojač kao na blogu, pa se onda šališ u 6 ujutru "prvih deset koji se jave dobiće karte za kupanje na Adi", i ljudi se stvarno jave, daju ti znak da su tu, slušaju, prija im, razumete se. Bilo je i tehničkih incidenata nakon kojih ne znam kako nas niko nije suspendovao: tonac Nikola "usred bela dana" sa jednog CD plejera isključi levi kanal, a sa drugog desni te napravi da u programu istovremeno ide "Ziggy Stardust" od Bouvija i Bauhaus, a ja preko toga urlam - "Radio Index - radio sa 48 sati muzike dnevno!". Dobro smo se zabavljali.
 |
| Poslednja zajednička fotografija dela ekipe koji je napustio "Pingvin" (maj 1995) |
Koliko je radio tada bio uticajan medij? I koje domaće radio stanice danas najviše slušaš?
Radio ni tada, kao ni sada nije medij koji sam može da promeni sistem, ali može ljudima da pokaže da nisu sami, da postoji grupa istomišljenika koja deli njihove stavove, sluša istu muziku i funkcioniše na istoj frekvenciji. U vreme protesta je ljudima podrška značila – nije bilo interneta, ni mobilnih telefona. Radio je sada drugačiji medij, ali Studio B i neki delovi programa B92 su mi i dalje bliski, često ih slušam.
Jel se sećaš šta si najviše puštao? Pročitala sam opet na blogu da je na primer pesma od U2 „Where the streets..., bila prva na listi za svitanje.
Uf, bilo je tu svega... Kada sam odjavljivao poslednju emisiju zavrteo sam "Going underground" od The Jam. Bilo je tu svačega: Dr. John, Wilco, The Clash, House of Love, Fountains of Wayne, ali i Bouvi... i EKV, Veliki Prezir, Darkwoodi, Kanda, Kodža i Nebojša ... Massive Atack. Mislim da sam najčešće emitovao od Van Morrisona“ In the days before Rock’N Roll“ u jutarnjem programu. Pesma traje sedam minuta, dovoljno vremena imaš da namestiš trake, napraviš kafu i spremiš se za prvo uključenje u program: "Dobro jutro, Beograde! Ima li preživelih?!"
vol. 2 vas čeka ovde
Коментари
Bravo!!
:-*
Iako ima "mnogo" da se čita, ko čita uživaće.
:)