Šest dana u Albaniji (Tirana, Drač i Skadar, 1. deo)

Danas kada me pitaju šta je moja strast, sve češće odgovaram sa: putovanja + slobodno vreme. 

To vreme koje mogu da odvojim za sebe, da bar na tren usporim sadašnjost i ne dam joj da toliko "grabi" ka budućnosti,  te prevarim godinu, "presečem" je na nekoliko nezaboravnih predaha koji će me odmoriti, napuniti energijom ali i resetovati tako da moj "sistem" ne baguje često i ne vapi za ažuriranjima na svaka tri dana.  

Taj "restart" sam imala u martu (Slovenija), u maju (Tivat), u avgustu (Arilje), pa kada sam dobila pet dana na poslu nisam razmišljala puno. Bilo je ili Budimpešta (opet, jer je volim i u njoj bih mogla da živim), ili Ohrid (jer mi je na listi odavno i idealan je za opciju pet dana putovanja) ili Albanija, zemlja o kojoj mi je od početka godine jedno bar tri prijateljice - iskusne putnice sa kilometarskim stažom, reklo sve najbolje.

Navijala sam za Albaniju od starta - ima nešto mistično i divlje u zemlji o kojoj se malo zna, a o kojoj veliki broj naših ima predrasude, ali tu mi je trebalo društvo, sama se ipak ne bih usudila, te kada su moja dva druga sa kojima sam još pre pričala da idemo u Tiranu, odgovorila potvrdno na pitanje: "da li ste slobodni u tom periodu?", postala sam nestrpljiva ali i neizmerno srećna.

Kako se put primicao, sve sam postala uzbuđenija. Imala sam osećaj kao da idem ka nekoj nezaboravnoj avanturi, u neku "zabranjenu" državu, jer iako sam prikupila preporuke (sestrin drug je završio albanski jezik kod nas i posle više od pet godina živeo u Tirani, pomenute prijateljice su utrčale sa svojim predlozima a i velika pomoć nam je bio putopis jednog para sa putovanja.info iz 2017.godine) za barove, restorane, muzeje, plaže i mesta, nisam znala šta nas čeka kada pređemo granicu kod Božaja i sa kakvim iskustvom ćemo se vratiti.

Kako do Tirane?

S obzirom da kola nismo imali - moja prijateljica je sa mečkom i  BG registracijom iz Prizrena ušla u Albaniju i proputovala je sa drugaricom bez problema, a nismo hteli da se rasipamo na avio prevoz, niti mučimo (bus opcija ) odlučili smo se za voz Beograd-Bar (4.695 dinara) i bus prelaz iz Podgorice do Tirane (20 evra sa torbom u jednom pravcu).  

Železnicom nisam putovala od 1995. godine, a do tada pamtim je po ogromnim gužvama po kupeima, prljavim prozorima, satima i satima provedenih u čekanju na pruzi da prođe voz iz suprotnog pravca, te silaženja u Bjelom Polju sa bakom i dekom, odakle smo nastavljali kolima do dedinog rodnog Tomaševa.

Danas je slika drugačija, i to nabolje. Iako pruge nisu napredovale, niti se modernizovale - do Valjeva idete 100km na sat, a posle oko 40,50, voz je čist, klima uredno radi, prozori su čisti, kupei komforni, a toalet ima papir i sapun. I da, voz je prepun simpatičnih STRANACA koji su mahom na proputovanju Balkanom, sa kojima put daleko brže i lakše prođe u čavrljanju, te slušanju njihovih utisaka o našem jeziku (nije im grub) i našoj zemlji (kompleksna istorija, ali netaknuta priroda i jeftinoća glavni utisci).



Put do Podgorice traje (vozovi za Bar kreću iz stare železničke stanice Topčiderac) oko 9,10 sati zavisno od čekanja na granici, te smo se upravo zbog toga odlučili za jedno noćenje i mali predah u crnogorskoj prestonici, a potom za nastavak puta do Tirane, glavnog grada Albanije. 

Iz Podgorice do Tirane vam treba oko tri i po sata, put je mahom magistralni, mahom auto-put i jedina usputna stanica je grad Skadar koji smo ostavili za poslednji dan naše albanske avanture, pa je bilo lepo bar na kratko zaviriti u njegovo "dvorište".

Prvi dan u Tirani

Iako površinski zauzima skoro isto koliko i Beograd, prestonica Albanije ne čini se uopšte velikom. Tome možda doprinosi daleko manja populacija od beogradske - oko 550.000 ljudi, te prostrani bulevari koji vam daju utisak širine.

Naš smeštaj (Central Hotel Tirana, 9 ocena na Booking-u) je bio na 500 metara od glavnog Skenderbegovog trga i na nekih 20ak minuta pešice od bus stanice na koju dolazi MS Tours iz Podgorice.  



Kada smo se smetili u hotel bilo je oko tri sata popodne i vrlo prijatno vreme sa povetarcem te smo se samo presvukli i uputili ka srcu Tirane, megalomanskom Trgu Skenderbeg (Sheshi Skenderbeu )koji podseća na sovjetske trgove koji imaju dominantnu čistinu koju okružuju imponzantne građevine i spomenici.

Valjda pod utiskom naših fejk kocki na renoviranom Trgu Republike, ja nisam mogla da se nadgledam ovih koje čine glavni tiranski trg. Drug je negde pronašao informaciju da su ploče napravljene od kamena koji je donet iz svih delova Albanije, pa čak iz dijaspore gde žive Albanci. Takođe, zanimljiv je način na koji se trg čisti - na nekoliko mesta postoje ploče koje se u određenom vremenu izdignu, i iz kojih ističe voda u potocima koji peru trg. 



Pored ploča pogled vam privlači prelepi mozak pod imenom "Albanci" na zgradi Narodnog muzeja koji predstavlja najveće zdanje na trgu gde se još nalazi Palata kulture u kojoj su Opera, Balet i Teatar, zatim hotel Tirana Internacional Hotel, te Sahat kula, Etembej džamija (jedini ostaci čaršije iz doba Osmanlija) koja se renovira i Skupština grada.  



Možda i najzanimljivija zgrada Tirane nalazi se na jugozapadu Skenderbegovog trga



U pitanju je treća po veličini pravoslavna crkva u Evropi - crkva "Vaskrsenje Hrista", koja se nalazi na mestu stare katoličke katedrale i izgleda vrlo futuristički. Iako je unutrašnjost dosta skromno pokrivena sa freskama i ikonama, crkva deluje impresivno, kako spolja tako i iznutra. 

Zanimljivo je da je Kuvajt finansirao obnovu trga pre tri godine (trajala je samo 6 meseci!! Hej Vesiću,Vesiću !!) na kojem se nalazi spomenik nacionalnom heroju iz 15. veka, ne samo albanske već i celokupne balkanske istorije - Đuradu Kastriotu, poznatijem pod imenom Skenderbeg, čija majka je bila Vojislava Branković, Srpkinja



U ovo nas je uputio i simpatičan vodič na koga smo naleteli na trgu i koji je bio pozitivno iznenađen kada smo mu otkrili odakle smo uz konstataciju: "Naše zemlje su neprijatelji, ali mene politika ne zanima, tako da sam vam ja prijatelj". Od njega smo u startu dobili preporuke šta da vidimo u Tirani, ali i savet da vodimo računa kome baš sve govorimo da smo iz Srbije: "Mlade ljude politika ne zanima, njima možete slobodno da kažete odakle ste, ali procenite kod starijih jer tu, kao i svuda ima zadrtih ljudi". 

Tim savetom smo se i vodili i nastavili kroz laganu šetnju da upoznajemo Tiranu. 

Kakva je Tirana?    

Lepo-ružan grad. To bi bio neki najpribližniji opis albanske prestonice. Ovde nećete doći zbog arhitekture - čak i Blokk koji je važio za najelitniji deo grada za vreme komunizma i Enver Hodže, koji je danas glavno mesto mladih, izgleda kao mešavina Dušanovca, Medaka i Karaburme, s mrvicom bugarske Sofije, Istanbula i našeg Novog Sada (nekako je "lala" po atmosferi).

Iako je Edi Rama, sadašnji premijer Albanije a nekadašnji gradonačelnik Tirane daleke 2004. godine dobio svetsku nagradu za najboljeg gradonačelnika na svetu na konto obnove fasada u jarke boje i novog uređenja grada koje je podrazumevalo rušenje velikog dela divlje gradnje buldožerima (Rama je završio Likovnu akademiju), sve zgrade (dominiraju niske sa po šest spratova, bez lifta) su trošne i vrlo oronule, boje su se isprale i vape za rušenjem, a ne za obnovom.    



S druge strane grad je neizmerno čist, kao i njegovi stanovnici kod kojih se ne primećuje siromaštvo - žene su im doterane i odlično stilizovane. Bulevari su široki, semafora skoro da nema ili se ne poštuju, ima dosta saobraćaja ali opet bez prevelike buke.  

Ono što upada u oči je zelenilo koga ima više nego u BG, te ogromna koncentracija mladih. Naime, po nekim poslednjim statistikama mladi čine oko 65% stanovništa, od toga 70% je mlađe od 18 godina! Za pohvalu je i znanje jezika. Svi  - i mladi i stari pričaju odličan engleski, a italijanski im zvuči kao maternji. Takođe veliki plus - niko ne puši! Bar smo mi za svih šest dana odmora primetili tek jednu ženu u kafiću u Tirani kako sporo puši jednu cigaru dok ispija kafu. Minus? Ulice su vrlo slabo obeležene, te vam je GPS prekopotreban za snalaženje.

U Albaniji takođe nemate utisak da ste u nekoj islamskoj zemlji. Džamija ima ali manje od očekivanog, nijedna žena nije zabrađena, a dok smo bili samo jedan poziv na molitvu smo čuli - i to u Skadru.

Elem prilikom šetnje do velikog trga Majke Tereze (rođena je 1910. u Skoplju, u katoličkoj albanskoj porodici) poglede će vam sigurno privući neobična bela "mrežasta" instalacija ispred Nacionalne galerije umetnosti. Pogađate, ovo je must INSTA spot za sve turiste, pa i lokalce.


U njenom nastavku se nalazi i tiranska Piramida koja je podignuta krajem 80-ih, nakon smrti Envera Hodže. 



Piramida koja čeka da bude srušena i da je zameni zgrada novog Parlamenta, je izgrađena prema ideji Hodžine ćerke Vere koja je želela da to zdanje postane spomenik njenom ocu - komunističkom diktatoru, ali to se nikada nije desilo jer je ideja doživela odmah fijasko - stakla su porazbijena, unutrašnjost uništena i to sve iz revolta pobunjenog naroda koji je jedva čekao da skine sa vlasti Hodžu i njegove ministre. 

Isto tako ne možete a da ne primetite bunkere kojih ima po celoj Albaniji - čak i na divljem Kepiju i Rodonitu. 

Prema statistici širom Albanije postoji preko 700.000 bunkera koje je izgradila komunistička vlast i koji su mahom služili za zatvaranje nepodobnih, mučenje i ispitivanje zatvorenika, te dogovaranje tajnih akcija i skrivanje. Ako je istina, Hodža je otpornost bunkera testirao tako što bi u njih ugurao graditelje i ahitekte i onda na taj bunker pucao iz najjačeg ruskog oružja. Ako bi bunker opstao, preživeli bi bili nagrađeni prilikom da nastave da grade i ostale bunkere. Jeziva priča.



Danas je većina tih bunkera napuštena, dok su tek poneki u Tirani pretvoreni u muzeje, o čemu će biti reči u drugom nastavku putopisa.   

Hodajući lagano stiglo smo do impontantnog trga Majke Tereze gde smo odlučili da se uvučemo ka Blokku gde se nalaze preporučeni restorani. 


Nakon biranja gde ćemo da napravimo pauzu, svratili smo u piceriju Era po preporuci vodiča kog smo sreli na trgu Skenderbeg, u kom sam pojela najbolju proju u životu

Inače, moram da primetim kako je albanska kuhinja skoro pa identična italijanskoj. Dominiraju restorani koji imaju u ponudi paste i pice, sa malim izborom ribe i mesa. Cene su jeftinije nego u Beogradu (1 evro - 120 leka, te je odnos kao sa dinarom) pa tako pijete veliko točeno pivo (Tirana bolja opcija nego Korce) za 150-200 dinara, 0,4 vino za 250, picu od 30cm za 500 a pastu i za 350 dinara!




Barovi i atmosfera

Albanska prestonica je uveče neverovatno živa, kao dorćolska Silikonska dolina u najboljim vremenima. Trgovi i bulevari su osvetljeni kao da su auto-put, vlada neka morska atmosfera i svi su na putu ka tom famoznom Blokk-u koji je za vreme komunizma važio za elitno naselje koje je bilo pod ključem - ulazili su samo oni koji tu žive ili imaju propusnicu.  

Danas je Blokk dom restorana, kafića, butika i barova - i to KAKVIH barova! Nigde nisam videla do sada na jednom mestu toliku koncentraciju barova i to takvih da je svaki različit stilski, fenomenalno dekorisan i nekako zvučno izolovan tako da vam ne smeta muzika iz susednog bara.

Nakon što smo čekirali Radio bar - omiljen među lokalcima, za sutrašnju prepodnevnu kafu, seli smo u KINO (Pjeter Bogdani 37), koji ima i baštu i zatvoren deo sa barom iznad kog stoje citati iz raznih filmova.  



Ovde imate ponudu piva i vina na čašu, ali mahom se piju kokteli koji koštaju oko 500 leka - Hugo, Daiquiri, Aperol, ili konjak koji je u Albaniji prvoklasan. Usluga je doduše bila usporena, morali smo nekoliko puta momka da pozovemo jer daleko više konobara ima unutra nego spolja, ali pošto nam se nije žurilo, to nam nije ni smetalo.

Dok smo ispijali koktele, mladi oko nas privukli su nam pažnju - retko ko je drndao  telefon, slikao sebe i društvo, ljudi su uglavnom pričali i smejali se ili posmatrali druge kako prolaze, što je za naše kafiće skoro pa nemoguć prizor.

Prvi dan u Tirani smo završili u parku Grand Tirana koji nas je namamio sa muzikom koja je dopirala iz amfiteatra nalik mini Tašu, gde se to veče održavao besplatan koncert na otvorenom. Uz ples i konstataciju da u nama ima definitivno turske krvi čim zaigramo na prve orijentalne taktove, uputili smo se nazad ka hotelu prepuni utisaka, ali i polupospani i s umorom u nogama. Za prvi dan, prošli smo taman!      

Drugi deo >>>> http://kafenisanjeiostalo.blogspot.com/2019/09/sest-dana-u-albaniji-tirana-drac-i_22.html

Коментари

Najviše ste čitali