Šest dana u Albaniji (Tirana, Drač i Skadar 2. deo)

Kada dođem u neko novo mesto, prioritet mi je ta šetnja. To "gubljenje" po ulicama, posmatranje zgrada i ljudi, osluškivanje jezika, otkrivanje mesta koja nisu obeležena na TripAdvisior-u i koja tek čekaju da budu pronađena.

Drugi prioritet mi je hrana jer je to takođe jedan od načina da "okusite" neku kulturu, a potom muzeji koji vam daju uvid u istoriju jednog naroda.

S obzirom da smo u Tirani na raspolaganju imali još nekih deset sati pre nastavka puta za Drač, odlučili smo se da posetimo samo Nacionalni muzej i Bunk'Art 2.

Drugi dan u Tirani

BunkArt2 
Adresa: Rruga Abdi Toptani
radno vreme: svaki dan od 9 do 21h
ulaznica: 500 leka

Na samo 300 metara od statute Skenderbega nalazi se bunker koji je u sklopu projekta BunkArt pretvoren u muzej, posvećen albanskoj tajnoj službi za vreme komunističkog režima. 

Na dvadesetak metara ispod zemlje čeka vas lavirint tunela koji vode u malene prostorije. Prvobitno nazvani "Objekti Shtylla", ovi bunkeri su bili izgrađeni 70-ih godina po naredbi Envera Hodže koji je bio na vlast dugih 40 godina, sa ciljem skrivanja od nuklearnog napada (strepili od Rusa), te vođenja tajnih poslova i ispitivanja zatvorenika.

Iako se na prvi pogled čini da je postavka nekako površna i slaba, kako idete iz sobe u sobu jeza onoga što se dešavalo za vreme najrepresivnijeg komunističkog režima u Evropi, u kom su veliku ulogu igrali Fuks i Sigurimi - Hodžini špijuni koji su potkazivali režimu sve one koji su drugačije razmišljali, polako počinje da vas obuzima.

Kustosi su definitivno želeli polako da vam "serviraju" sve grozote koje su se dešavale tih decenija kada je Hodža, možda i najbizarniji komunistički diktator u istoriji držao zemlju u potpunoj izolaciji i strahu. Posebno vam bude teško u sobama gde se emituje dokumentarni film o nemirima koji su se desili 90-ih kao i u prostorijama gde su na zidu ispisana iskustva i sećanja preživelih ali i porodica ubijenih i mučenih. 

Nacionalno-istorijski muzej
Adresa: Sheshi Skenderbej 1
radno vreme: svim danima, sem ponedeleljkom od 9-19h
ulaznica: 200 leka 

Iako su nam mnogi rekli da nema potrebe da zavirimo u Narodni muzej, smešna cena karte kao i činjenica da nam je usput ipak su nas naveli da pogledamo postavku. Ogromno zdanje muzeja - veći sigurno od našeg, ali sa 70% manje eksponata, nudi vrlo slab uvid u narodno blago zemlje koja je posle pada komunizma bila najsiromašnija zemlja Evrope.

Donji deo koji je posvećen arheološkim nalazištima iz antičke Ilirije (Albanci potiču od Ilira, iako ih mnogi istoričari smatraju pripadnicima indoevropskih naroda) jedini je obeležen i na albanskom i engleskom jeziku i bogat je sa izloženim eksponatima. 

Na gornjem spratu gde se nalazi paviljon Renesanse u Albaniji, te prostor posvećen Skenderbegu sa replikom njegovog mača, kao i velika postavka sa ikonama i freskama iz manastira (istaknuti Dečani), najveći deo eksponata čine posteri, dokumenta i slike što je bilo pomalo razočaravajuće.  

Nama je najzanimljivije bilo da pročitamo okačene panele sa ispisanom istorijom Albanije koji su nam dali malo bližu sliku zemlje čiji građani su odavnina naseljavali veliki deo Balkana i težili ka ujedinjenu ali usled odsustva podrške velikih sila (posebno se naglašava uloga Rusije i ostatka Evrope u oduzimanju zemlje na kojoj su pretežno živeli Albanci) stalno bili "raštrkani" i osuđeni da žive u nekoliko različitih država.

Nakon obilaska ova dva muzeja za koja su nam bila potrebna oko dva sata razgledanja, uputili smo se u kafić Radio na mali predah. Začuđujuće -u  šta smo se kasnije uverili i u Draču i Skadru, ali u Albaniji je vrlo teško pronači mesta gde se služi domaća - turska kafa. Mahom to se svede na neki hotel - naš u Draču je imao, te su vam opcije u svim kafićima svedene na kapućino ili espreso (oko 130 leka).     

Radio je neverovatno kul mesto, za chill tokom dana sa šarenim enterijerom u bašti i vrlo cozy atmosferom unutra koju možete da zamislite u zimskim danima uz kuvano vino i jazz. Muzika je mahom chill out, bossa nova ili neki funky iz 70-ih te vam se odatle ne odlazi uopšte!

Dok ste u Tirani neizbežna je poseta gradskom parku Grand Tirana koji se nalazi na kraju trga Majka Tereza, i koji je zapravo prilično mali ali odlično uređen i tih te vam daje priliku da se malo povučete iz gradske vreve i predahnete u zelenilu kraj veštačkog jezera. 

Za razliku od naše Ade ovde su obale prilično su divlje i sem jednog kafića, prostor ne nudi dodatni sadržaj sem igrališta za decu, mini amfiteatra i uređenih staza sa klupicama, ali verujte da je i to dovoljno za jednu zen oazu u kojoj ćete biti samo vi i priroda.  

Posle kratke šetnje parkom bilo je vreme za ručak, pa smo se uputili do restorana koji je mojoj sestri preporučio drug ukoliko zaželimo nešto autentično i tradicionalno. U pitanju je etno-restoran Millixhiu koji se nalazi na 200 metara od ulaza u park i ima dvoradno vreme - svaki dan od 12h-16h i od 18h-22h.

Bolji izbor nismo mogli da odaberemo, te ako se kojim slučajem zateknete u Tirani, ovaj restoran toplo preporučujem. Bašta je vrlo mala, ali pravi ugođaj nije sedeti napolju već unutra gde imate osećaj da ste u drvenoj kućici na planini - oko vas su okačene domaće testenine koje se suše, načičkani kukuruzi u staklenim ogradama a u čošku je peć iz koje izlazi prijatan miris detinjstva koji me je podsetio na crnogorska leta i baku koja je pekla hleb u sličnoj pećnici.  

Za dobrodošlicu dobićete kao gost sok od višnje i hladnu supu od krastavca sa krutonima, a nakon glavnog jela obradovaće vas sa slatkišem u vidu kadaifa i napitka od vanile, kao i sa lozovačom ( i to vrlo jakom!) na samom izlasku.  

Ovde možete popiti divno belo vino na čašu za 200 leka, te degustirati kozji sir i pojesti za glavno jelo Dumsa with smoked cheese and olive - sitnu pastu nalik pasulju koja kada se skuva u spoju sa sirom ima ukus vrlo slasnog rižota.   

Sa željom da se i sledeće godine vratimo u Tiranu, uputili smo se posle ručka u apartman po torbe i put ka bus stanici sa koje idu mini busevi za Drač koji je od Tirane udaljen 34 kilometara, odnosno pola sata lagane vožnje.   

Ovde smo izgubili sigurno oko dva sata pešačenja jer su nas ljudi upućivali na pogrešne strane i malo vrteli u krug. Zapravo - Tirana ima dve glavne bus stanice i to je ono što vas zbuni u startu. Na jednu koja se nalazi oko 20ak minuta od centra kreću i stižu sve međunarodne linije pa i naša iz Podgorice, ali zato sa Southern East Regional Bus Station Terminal ili ti Ish Dogana kako je zovu lokalci (oko 4 kilometara od glavne međunarodne, samo pravo ulicom Rruga e Durresit do velikog kružnog toka) idu lokalne linije, pa i ona kojom smo mi trebali za Drač, odnosno Durres.       

E ova stanica izgleda kao da ste odjednom zakoračili u Bagdad ili Teheran, u jednu pustoš gde na kućama ne postoje krovovi, prašina igra oko kola i kružnog toka, dok debeli i niski vozači viču Durres, Shkodar, Vlore upućujući vas ka autobusima i mini-busevima. Satnica daleko da postoji, sve funkcioniše po sistemu polazak je kada se napuni autobus, te ako planirate autobusom do Drača obavezno to uradite do sedam sati, najkasnije osam jer nismo sigurni da posle toga uopšte ima polazaka.  

Busevi su ipak češća i bolja opcija od kombija, komforni su, čisti i imaju klimu a prevoz do Drača košta 120 leka. 

U Drač smo stigli oko osam i već tada smo stekli utisak da smo u gradu koji je daleko veći od Tirane, u jednoj pravom turstičkom mestu čije zgrade izgledaju nove i lepše od onih koji krase albansku prestonicu.

Autobuska stanica se nalazi tik pored železničke, na samom ulazu u grad. Tu smo imali sreću da pronađemo presimpatičnog taksistu koji nas je odbacio do hotela Blendi, u kom smo nameravali da provedemo naredna tri dana. 

Drač, najveća luka Albanije nalazi se na samom ulazu u Jadransko more i predstavlja turistički centar zemlje. Durres kako glasi albanski naziv grada osnovali su grčki kolonisti iz Krfa, 627.godine pre nove ere. U srednjem veku je pripadao Vizantiji, kasnije su ga držali Mlečani da bi ga 1501. godine osvojili Turci koji su ga smatrali svojom najbitnijom lukom u evropskom delu carevine.

Zanimljivo je da je u prvom balkanskom ratu Srbija na kratko okupirala i pripojila Drač koji je ipak već sledeće godine vraćen Albaniji, u kojoj je do 1920. godine imao status glavnog grada.

Treći deo >>>> http://kafenisanjeiostalo.blogspot.com/2019/09/sest-dana-u-albaniji-tirana-drac-i_26.html